U vremenu kada se nad Balkanom ponovo nadvijaju nemirne senke prošlosti, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslao je poruku koja je pogodila pravo u srce svakog čoveka koji veruje u Srbiju, njenu slobodu i njeno dostojanstvo.
Nije to bio samo politički stav. Bila je to poruka naroda koji pamti Kosovo, Krajinu, bombardovanje, kolone izbeglica i sve one godine kada su mnogi mislili da Srbija treba da ćuti, da se odrekne sebe i da prihvati sve što joj drugi nameću.
„Kada su nas ostavili na miru? Kada?“ upitao je predsednik, podsećajući da je Srbija decenijama bila izložena pritiscima, uslovljavanjima i pokušajima da menja svoje zakone, svoj ustav i svoju politiku u skladu sa tuđim interesima.
U tim rečima mnogi su prepoznali osećaj nepravde koji duboko živi u srpskom narodu — osećaj da se od Srbije često tražilo više nego od drugih, da poginje glavu onda kada drugi to nikada nisu činili.
Ali upravo zato je najsnažniji trenutak bio kada je Vučić poručio da Srbija danas čuva mir ne zato što je slaba, već zato što je dovoljno snažna da niko više ne može lako da pomisli da bi mogao da je ugrozi.
„Neće nas napasti zato što smo značajno jači. Ne zato što nas vole, već zato što to više ne mogu“, naglasio je predsednik.
Te reči su odjeknule kao grom među ljudima koji pamte vremena kada je Srbija bila usamljena, ponižena i izložena sili mnogo moćnijih.
Posebnu težinu dobila je njegova poruka da postoje interesi koji žele da „male snaže protiv Srba kako bi Srbe držali na uzici“. I upravo tu je atmosfera postala najdramatičnija — kao da je predsednik upozorio da pred Srbijom nisu laki dani, da će pritisci dolaziti i spolja i iznutra, ali da narod ne sme da izgubi veru u sebe i u svoju državu.
„Mir je naš put, ali mir ne znači da ćemo se odreći svog naroda, svog jezika, svog pisma i svojih nacionalnih interesa“, suština je poruke koja je ostala da odjekuje mnogo posle izgovorenih reči.
U vremenu kada se mnogi trude da Srbe podele na ove i one, na „dobre“ i „loše“, na one sa ove i one strane Drine, Vučić je pozvao na jedinstvo, rad i nacionalno samopoštovanje.
„Samo narod koji poštuje sebe može da očekuje poštovanje drugih“, poručio je predsednik.
I upravo tu leži najveća snaga ove poruke. Ona nije poziv na mržnju, niti na sukobe. Ona je poziv da Srbija više nikada ne bude zemlja koja se stidi svoje istorije, koja ćuti o svojim žrtvama i koja se odriče sebe da bi bila prihvaćena od drugih.
Dok su mnogi slušali njegove reči, pred očima su se smenjivale slike srpskih vojnika koji su branili otadžbinu, majki koje su ispraćale sinove u ratove, prognanih Krajišnika koji su na traktorima nosili poslednje uspomene na svoje domove i svih onih koji su verovali da Srbija jednog dana mora ponovo da stane uspravno.
I zato ova poruka nije ostavila ravnodušnim ni one koji je podržavaju, ni one koji joj se protive.
Jer kada predsednik Srbije kaže da je mir svetinja, ali da Srbija neće odustati od svojih vitalnih nacionalnih interesa, to nije samo politička izjava. To je poruka da Srbija želi da živi u miru sa svima, ali da više nema pravo da bude naivna, slaba i spremna da se odrekne sebe.
