У времену када се над Балканом поново надвијају немирне сенке прошлости, председник Србије Александар Вучић послао је поруку која је погодила право у срце сваког човека који верује у Србију, њену слободу и њено достојанство.
„Мир је наш најважнији интерес, али од виталних националних интереса не смемо да одустанемо“, поручио је Вучић, а те речи су звучале као завет народу који је кроз историју превише пута плаћао цену туђих амбиција, туђих ратова и туђих одлука.
Није то био само политички став. Била је то порука народа који памти Косово, Крајину, бомбардовање, колоне избеглица и све оне године када су многи мислили да Србија треба да ћути, да се одрекне себе и да прихвати све што јој други намећу.
„Када су нас оставили на миру? Када?“ упитао је председник, подсећајући да је Србија деценијама била изложена притисцима, условљавањима и покушајима да мења своје законе, свој устав и своју политику у складу са туђим интересима.
У тим речима многи су препознали осећај неправде који дубоко живи у српском народу — осећај да се од Србије често тражило више него од других, да погиње главу онда када други то никада нису чинили.
Али управо зато је најснажнији тренутак био када је Вучић поручио да Србија данас чува мир не зато што је слаба, већ зато што је довољно снажна да нико више не може лако да помисли да би могао да је угрози.
„Неће нас напасти зато што смо значајно јачи. Не зато што нас воле, већ зато што то више не могу“, нагласио је председник.
Те речи су одјекнуле као гром међу људима који памте времена када је Србија била усамљена, понижена и изложена сили много моћнијих.
Посебну тежину добила је његова порука да постоје интереси који желе да „мале снаже против Срба како би Србе држали на узици“. И управо ту је атмосфера постала најдраматичнија — као да је председник упозорио да пред Србијом нису лаки дани, да ће притисци долазити и споља и изнутра, али да народ не сме да изгуби веру у себе и у своју државу.
„Мир је наш пут, али мир не значи да ћемо се одрећи свог народа, свог језика, свог писма и својих националних интереса“, суштина је поруке која је остала да одјекује много после изговорених речи.
У времену када се многи труде да Србе поделе на ове и оне, на „добре“ и „лоше“, на оне са ове и оне стране Дрине, Вучић је позвао на јединство, рад и национално самопоштовање.
„Само народ који поштује себе може да очекује поштовање других“, поручио је председник.
И управо ту лежи највећа снага ове поруке. Она није позив на мржњу, нити на сукобе. Она је позив да Србија више никада не буде земља која се стиди своје историје, која ћути о својим жртвама и која се одриче себе да би била прихваћена од других.
Док су многи слушали његове речи, пред очима су се смењивале слике српских војника који су бранили отаџбину, мајки које су испраћале синове у ратове, прогнаних Крајишника који су на тракторима носили последње успомене на своје домове и свих оних који су веровали да Србија једног дана мора поново да стане усправно.
И зато ова порука није оставила равнодушним ни оне који је подржавају, ни оне који јој се противе.
Јер када председник Србије каже да је мир светиња, али да Србија неће одустати од својих виталних националних интереса, то није само политичка изјава. То је порука да Србија жели да живи у миру са свима, али да више нема право да буде наивна, слаба и спремна да се одрекне себе.
А управо та мешавина поноса, бола, наде и одлучности чини да ове речи делују као позив сваком грађанину да се запита — ако ми не будемо чували своју државу, своје достојанство и своје националне интересе, ко ће то учинити уместо нас?
