Док Србија тугује, блокадери поново показују право лице: за њих су застава и Србија мета за пљување, а туђе бомбе, пожељан призор.
Ратко Младић преминуо је данас у Хагу, у 84. години, остављајући за собом дубок траг у историји српског народа и сећање на време у којем је, као генерал Војске Републике Српске, бранио интересе и опстанак Срба.
Остаће упамћен као генерал који се, у најтежим годинама, борио за опстанак српског народа и његове националне интересе.
Док се поводом смрти генерала воде озбиљне расправе о ратовима деведесетих, одговорности, жртвама и историјском наслеђу, део блокадерске сцене поново показује оно што је јавност већ имала прилике да види: када треба напасти Србију, политички бес више нема никакве границе.
Годинама слушамо причу о „демократији“, „слободи“ и „бољем друштву“, а онда се појаве снимци, поруке и поступци у којима се српска застава вређа, сопствена држава исмева, а чак се и призивају нова страдања Србије.
И онда треба неко да поверује да је све то „борба за Србију“.
Заиста?
Ако вам је Србија толико неподношљива, ако вам се повраћа од њене заставе, ако вам је драже да Србија буде бомбардована него да политички противник победи на изборима, онда немојте ту мржњу продавати као патриотизам.
То није љубав према Србији.
То није брига за грађане.
И то свакако није демократска врлина.
То је политички фанатизам који је одавно прешао границу нормалног неслагања.
Највећи апсурд је у томе што исти они који Србију представљају као „геноцидну“, заосталу и недостојну поштовања, истовремено без проблема живе у тој истој Србији, користе њене институције, путеве, школе, здравство и све оно што плаћају грађани које толико презиру.
Када треба нешто добити од државе, онда држава постоји.
Када треба искористити њена права, онда права постоје.
Када треба узети новац, субвенцију или било какву погодност, онда Србија одједном није тако страшна.
Али када се појави српска застава?
Е, онда почиње гађење.
Каква је то логика?
То је она политичка гимнастика у којој се Србија пљује у једној реченици, а у следећој очекује да та иста Србија све финансира, обезбеђује и плаћа.
И зато блокадерску реторику не треба романтизовати.
Политичко неслагање је легитимно.
Али презир према сопственој држави није никаква посебна врста храбрости.
Вређање заставе није „активизам“.
Призивање бомбардовања није „европска вредност“.
Називање сопствене земље најгорим именима није доказ интелектуалне супериорности.
То је само доказ колико далеко човек може да оде када му политичка мржња постане важнија од сопствене земље.
И зато би блокадери коначно могли да одговоре на једноставно питање:
Ако је Србија заиста толико ужасна како је представљате, зашто се онда толико борите да управо ви одлучујете шта ће бити са њом?
Ако је Србија „геноцидна“, зашто вам је толико стало до њених институција?
Ако вам се повраћа од заставе, зашто вам је толико стало до државе чији је то симбол?
Ако заиста желите да је бомбардују, шта тачно очекујете да добијете после бомби?
Бољу Србију?
Или рушевине над којима ћете поново држати лекције о демократији?
Ту престаје свака озбиљна политичка прича.
Јер човек може да буде против власти.
Али када почне да навија за туђу силу против сопствених грађана, онда више није проблем у томе што има другачије политичко мишљење.
Проблем је што је у политичкој заслепљености изгубио основни осећај мере.
И зато је време да се лицемерје назове правим именом.
Не, блокадери нису „Србија“.
Нису ни власници монопола над патриотизмом.
И нису добили право да целу земљу проглашавају злом само зато што нису успели да је политички уреде онако како су замислили.
Србија није њихова лична политичка играчка.
Није мета за иживљавање.
Није нешто што се воли само када власт одговара њиховим интересима.
И најмање од свега је Србија нешто што се призива да буде бомбардовано, а потом се истом том народу држе лекције о „бољој будућности“.
Ако већ желе политичку борбу, нека се боре аргументима.
Ако желе власт, нека је освоје на изборима.
А ако желе промене, нека покажу шта нуде.
Али нека престану да глуме жртве док истовремено газе симболе земље у којој живе.
Јер Србија може да издржи политичке блокаде.
Може да издржи протесте.
Може да издржи и најгласније критичаре.
Али ће тешко икада заборавити оне који су, уместо да се боре за њену будућност, навијали да је други поново руше.
И то је оно што ће им једног дана остати као најтежа политичка етикета: не да су били против једне власти, већ да су у својој мржњи према власти почели да презиру и земљу.
