Dok Nenad Rašković leži u bolnici sa teškim povredama, predsednik Srbije poslao je poruku koja prevazilazi politiku: „Cela Srbija te beskrajno voli“, uz jasnu osudu brutalnog nasilja nad Srbima.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je danas u Kliničkom centru Srbije Nenada Raškovića iz sela Dren kod Zubinog Potoka, Srbina kojeg je, prema navodima srpskih zvaničnika, brutalno pretukla kosovska policija.
Vučić je nakon posete poručio da je Raškoviću preneo ono što, kako je naveo, oseća cela Srbija.
„Rekao sam mu da ga cela Srbija beskrajno voli“, naveo je predsednik.
Prema njegovim rečima, povrede su teže nego što se prvobitno očekivalo. Raškoviću je, kako je Vučić objavio, prilikom saznanja da mu je polomljeno i drugo rebro, najvažnije bilo da se obezbedi dolazak njegove porodice i da se obavesti brat da brine o stoci o kojoj se on do sada uvek starao.
Upravo taj detalj možda najsnažnije govori o čoveku koji se, uprkos teškim povredama, nije prvo pitao za sebe. Dok se oporavlja od posledica brutalnog napada, mislio je na porodicu i imanje koje je ostavio.
Takav čovek, takav domaćin i takav život ne smeju biti samo broj u nekom izveštaju.
Slučaj Nenada Raškovića ponovo je ogolio pitanje bezbednosti Srba na Kosovu i Metohiji i odgovornosti onih koji imaju obavezu da ih štite. Za Srbiju, svaki napad na čoveka samo zato što je Srbin mora biti shvaćen krajnje ozbiljno.
Poseta predsednika Srbije zato ima i snažnu ljudsku i državnu poruku. U trenutku kada je jedan srpski domaćin povređen i daleko od svog doma, najviši državni vrh pokazuje da nije zaboravljen i da njegova sudbina nije nešto što će proći nezapaženo.
A onima koji bi iz ovakvog slučaja želeli da naprave još jednu priliku za svađu, političko profitiranje ili likovanje nad sopstvenom državom, treba postaviti jednostavno pitanje: šta je tačno sporno u tome da predsednik Srbije poseti pretučenog Srbina?
Da li je problem u tome što je došao da ga obiđe? Da li je problem u tome što je poručio da Srbija stoji uz njega? Ili bi nekima više odgovaralo da Srbija ćuti, okrene glavu i pravi se da se ništa nije dogodilo?
Srbija ne sme da ćuti kada je njen narod ugrožen.
Ovo nije pitanje stranačke pripadnosti. Nije pitanje političkog marketinga. Ovo je pitanje ljudskog dostojanstva i prava jednog čoveka da živi bez straha.
Zato je poruka predsednika Vučića važna: Srbija svoje ljude ne ostavlja same onda kada im je najteže.
A oni koji priželjkuju slabost Srbije, koji bi želeli da svaka njena reakcija bude predstavljena kao problem i koji bi najradije da država okrene glavu pred stradanjem sopstvenog naroda, moraće da se pomire sa jednom činjenicom – Srbija će biti uz svoje ljude.
I kada je teško. I kada boli. I kada je najpotrebnije reći: Nenade, nisi sam.
