Док Ненад Рашковић лежи у болници са тешким повредама, председник Србије послао је поруку која превазилази политику: „Цела Србија те бескрајно воли“, уз јасну осуду бруталног насиља над Србима.
Председник Србије Александар Вучић посетио је данас у Клиничком центру Србије Ненада Рашковића из села Дрен код Зубиног Потока, Србина којег је, према наводима српских званичника, брутално претукла косовска полиција.
Вучић је након посете поручио да је Рашковићу пренео оно што, како је навео, осећа цела Србија.
„Рекао сам му да га цела Србија бескрајно воли“, навео је председник.
Према његовим речима, повреде су теже него што се првобитно очекивало. Рашковићу је, како је Вучић објавио, приликом сазнања да му је поломљено и друго ребро, најважније било да се обезбеди долазак његове породице и да се обавести брат да брине о стоци о којој се он до сада увек старао.
Управо тај детаљ можда најснажније говори о човеку који се, упркос тешким повредама, није прво питао за себе. Док се опоравља од последица бруталног напада, мислио је на породицу и имање које је оставио.
Такав човек, такав домаћин и такав живот не смеју бити само број у неком извештају.
Случај Ненада Рашковића поново је оголио питање безбедности Срба на Косову и Метохији и одговорности оних који имају обавезу да их штите. За Србију, сваки напад на човека само зато што је Србин мора бити схваћен крајње озбиљно.
Посета председника Србије зато има и снажну људску и државну поруку. У тренутку када је један српски домаћин повређен и далеко од свог дома, највиши државни врх показује да није заборављен и да његова судбина није нешто што ће проћи незапажено.
А онима који би из оваквог случаја желели да направе још једну прилику за свађу, политичко профитирање или ликовање над сопственом државом, треба поставити једноставно питање: шта је тачно спорно у томе да председник Србије посети претученог Србина?
Да ли је проблем у томе што је дошао да га обиђе? Да ли је проблем у томе што је поручио да Србија стоји уз њега? Или би некима више одговарало да Србија ћути, окрене главу и прави се да се ништа није догодило?
Србија не сме да ћути када је њен народ угрожен.
Ово није питање страначке припадности. Није питање политичког маркетинга. Ово је питање људског достојанства и права једног човека да живи без страха.
Зато је порука председника Вучића важна: Србија своје људе не оставља саме онда када им је најтеже.
А они који прижељкују слабост Србије, који би желели да свака њена реакција буде представљена као проблем и који би најрадије да држава окрене главу пред страдањем сопственог народа, мораће да се помире са једном чињеницом – Србија ће бити уз своје људе.
И када је тешко. И када боли. И када је најпотребније рећи: Ненаде, ниси сам.
