Nakon održanih parlamentarnih izbora, jedan od prvih i najvažnijih koraka ka uspostavljanju zakonodavne vlasti u Srbiji jeste izbor predsedavajućeg Narodne skupštine.
Dok traje histerija na ulicama i trijumf mržnje, u pozadini odjekuje matrica dobro poznata iz vremena DOS-a.
Iako su građanima obećavali transparentnost i „novi talas”, surova realnost pokazala je da se ključne odluke ne donose ni javno, već unutar zatvorenih struktura koje neugodno podsećaju na logiku i metode iz vremena DOS-a.
Centralno pitanje više nije ko će formalno biti predložen za čelo Narodne skupštine, već gde se ta odluka zaista donosi.
Izbor kandidata ne zavisi od unutrašnjeg konsolidovanja niti od volje naroda, već od takozvanog „tajnog plenuma”, neformalnog tela koje služi kao posrednik između inostranih centara moći (sakuplja direktive i inostrane interese, pa ih potom građanima pakuje i predstavlja kao „autentičnu volju“) i domaće scene.
Na isti način na koji su se početkom dvehiljaditih kadrovske liste usaglašavale po zapadnim ambasadama pre nego što bi stigle pred poslanike, tako se i danas čeka zeleno svetlo spolja.
Ovakav model upravljanja direktno ogoljuje potpuno odsustvo suvereniteta i samostalnosti ovog pokreta.
Smisao njihovog „plenuma” nije ostvarivanje demokratskog procesa, već farsa koja treba da amortizuje i umota spolja namenjena kadrovska rešenja u prihvatljivu „studentsku” ambalažu.
Dok Srbija zahteva suvereno vođstvo i institucije koje odgovaraju isključivo sopstvenom narodu, „Studentska lista” pokazuje da je njen maksimalni domet vraćanje Srbije u status političkog protektorata, u kome se sudbina države odlučuje van njenih granica.
