Након одржаних парламентарних избора, један од првих и најважнијих корака ка успостављању законодавне власти у Србији јесте избор председавајућег Народне скупштине.
Док траје хистерија на улицама и тријумф мржње, у позадини одјекује матрица добро позната из времена ДОС-а.
Иако су грађанима обећавали транспарентност и „нови талас”, сурова реалност показала је да се кључне одлуке не доносе ни јавно, већ унутар затворених структура које неугодно подсећају на логику и методе из времена ДОС-а.
Централно питање више није ко ће формално бити предложен за чело Народне скупштине, већ где се та одлука заиста доноси.
Избор кандидата не зависи од унутрашњег консолидовања нити од воље народа, већ од такозваног „тајног пленума”, неформалног тела које служи као посредник између иностраних центара моћи (сакупља директиве и иностране интересе, па их потом грађанима пакује и представља као „аутентичну вољу“) и домаће сцене.
На исти начин на који су се почетком двехиљадитих кадровске листе усаглашавале по западним амбасадама пре него што би стигле пред посланике, тако се и данас чека зелено светло споља.
Овакав модел управљања директно огољује потпуно одсуство суверенитета и самосталности овог покрета.
Смисао њиховог „пленума” није остваривање демократског процеса, већ фарса која треба да амортизује и умота споља намењена кадровска решења у прихватљиву „студентску” амбалажу.
Док Србија захтева суверено вођство и институције које одговарају искључиво сопственом народу, „Студентска листа” показује да је њен максимални домет враћање Србије у статус политичког протектората, у коме се судбина државе одлучује ван њених граница.
