У самом срцу Призрена, међу старим каменим улицама и вековима историје, уздиже се Богородица Љевишка – једна од најзначајнијих српских средњовековних светиња и неми сведок страдања, духовне снаге и опстанка српског народа на Косову и Метохији.
Овај велелепни храм није само ремек-дело српске и византијске архитектуре, већ и симбол вековне борбе за очување вере, културе и идентитета. Кроз историју је рушен, скрнављен, претваран у џамију, паљен и оштећиван, али никада није престао да сведочи о времену када је Призрен био један од најважнијих духовних и државних центара средњовековне Србије.
Назив „Љевишка“ потиче, према предању, од дела града који се некада налазио са леве стране реке Бистрице. Иако је ток реке касније промењен, име светиње остало је до данас као део историјског наслеђа Призрена.
Храм је 1307. године обновио краљ Милутин, један од највећих српских задужбинара из династије Немањића, на темељима старије цркве из времена Стефана Првовенчаног, али и још старије византијске базилике из 10. века. Управо зато Богородица Љевишка представља јединствен спој српске и византијске духовне и уметничке традиције.
Краљ Милутин желео је да његова задужбина буде достојна великог православног центра какав је у то време био Призрен, па је храм претворен у монументалну петокуполну цркву са звоником и пространим припратама.
Посебно место у историји уметности заузимају фреске Богородице Љевишке, које се сматрају врхунцем српско-византијског сликарства 13. и 14. века. Међу њима се издваја чувена фреска Богородице Милостиве, која је 1951. године откривена готово нетакнута иза зазиданог зида и данас важи за један од најлепших приказа Пресвете Богородице у православној уметности.
Судбина ове светиње била је изузетно тешка. После укидања Пећке патријаршије 1766. године, Османлије су цркву претвориле у џамију. Фреске су прекречене, звоник је добио минаре, а векови су оставили дубоке ожиљке на храму.
Ипак, ни време ни страдања нису успели да униште лепоту Богородице Љевишке.
Ново велико страдање светиња је доживела током мартовског погрома 2004. године, када су албански екстремисти запалили цркву и тешко оштетили унутрашњост храма и непроцењиве фреске. Дим, ватра и гареж оставили су трагове који су и данас видљиви на зидовима ове древне светиње.
УНЕСКО је 2006. године Богородицу Љевишку уврстио на листу угрожене светске културне баштине, а део фресака и храма обновљен је захваљујући међународној помоћи. Ипак, многе ране и даље сведоче о тешком страдању које је храм преживео.
Данас Богородица Љевишка стоји као један од најважнијих симбола српског духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији. Њени зидови памте славу Немањића, векове окупације, страдања и прогоне, али и непоколебљиву снагу народа који је вековима чувао своје светиње.
Док год стоји Богородица Љевишка, стоји и живо сећање на српску историју, веру и трајање на Косову и Метохији.
