То искорењивање српског народа у корист грађанског елемента, нећу рећи да је било злонамерно, јер верујем да су они први тамо у 19. веку, из најбољих намера, школовани у иностранству, гледајући Беч, Пешту и Париз, помислили да би било лепо да и Србија тако изгледа. Без дубљег размишљања о томе какве би социјалне, културне, па и економске последице то могло да изазове.
Ако ме питате за дефиницију српског национализма, одмах ћу вам рећи да немам прецизну и потпуну дефиницију. Постоји много различитих тумачења национализма: нека су малициозна, нека нису, нека су оваква, нека онаква. У суштини, за мене је добар српски националиста онај који макар нешто доприноси српском народу, а да то није само скакање, дрека и писање патриотских порука по друштвеним мрежама.
Ми живимо нешто што се у социолошком смислу назива псеудоморфоза. Срби су живели у млађем неолиту још средином 19. века, а онда је грађанско друштво „бапнуло“ с неба. То није била последица природног развоја српског друштва, већ увозни модел, и ми и дан-данас живимо последице те псеудоморфозе.
Наша култура је култура села. Када гледаш културу Срба генерално: пиротска шара, чакмара, начин на који се прави коса, начин на који се нешто изводи, епика… све то припада селу. Граду припада драма и слично. Никада ниједна драма није написана на селу, нити је епика настала у граду.
Ми смо прешли у градове и променили смо карактер. Илузија која још увек влада код блокадера је да можеш да понесеш обичај и традицију у џепу, седнеш у аутобус, пређеш у град и извадиш из џепа обичај и традицију, али то тако не функционише. Они су већ деформисани у граду.
То искорењивање српског народа у корист грађанског елемента, нећу рећи да је било злонамерно, јер верујем да су они први тамо у 19. веку, из најбољих намера, школовани у иностранству, гледајући Беч, Пешту и Париз, помислили да би било лепо да и Србија тако изгледа. Без дубљег размишљања о томе какве би социјалне, културне, па и економске последице то могло да изазове.
Пред очима им је све изгледало идеално: из блатњаве Србије одеш тамо, а тамо булевари, гасна расвета, па се вратиш у Србију где је калдрма, и запиташ се зашто не бисмо били као они. Али бити као они те кошта културе, кошта те идентитета.
То изгледа једноставно: стекао си нешто, имаш фабрику, све ти иде добро, али то више ниси ти. А ко не верује, нека упореди себе данас са својим дедовима са Кајмакчалана.
Жубор вода шљунком тече, Хуји шумица,
А на небу трепти звезда, Звезда Даница.
Срце моје игра, бије, Све се превија,
Чини ми се, душо моја, Да је Србија!
