Али једно питање увек остаје тешко и осетљиво: шта се дешава када унутрашњи политички сукоб пређе границе домаће сцене и постане позив на мере које могу погодити целу државу?
Историја показује да спољни притисци, санкције и изолација ретко остају ограничени само на оне који су предмет политичког спора. Њихове последице често осете грађани који немају никакве везе са доношењем политичких одлука – радници, привредници, студенти, породице и сви они који зависе од стабилног економског и друштвеног окружења.
Зато се у сваком друштву поставља питање одговорности. Политичка борба подразумева жестоку расправу, али подразумева и свест о последицама сопствених поступака, коју блокадери очигледно немају. Када се проблеми једне државе представљају пред међународним актерима, када се траже реакције споља или када се домаћа криза претвори у предмет глобалног политичког надметања, последице више нису ограничене само на политичке противнике.
Посебно сложено питање јесте начин на који се једна земља представља у иностранству. Сведоци смо предходног поступања блокадера и изјава у медијима које су давали и где је јавност остала згрожена тим ставовима. Свако друштво има проблеме, али начин на који се о њима говори може утицати на то како га виде други. Државе се не процењују само по економским показатељима и дипломатским односима, већ и по укупној слици стабилности, поверења и способности да саме решавају своје унутрашње изазове.
Када се политички противници почну ослањати пре свега на међународни притисак као средство унутрашње борбе, отвара се сложена дилема: да ли се тиме врши притисак само на власт или се истовремено ствара ризик да цену плате и они грађани који нису део политичког сукоба?
Свака држава мора бити спремна да чује критику. Критика је неопходна за развој институција и исправљање грешака. Али постоји разлика између указивања на проблеме и стварања слике о сопственој земљи као простору без наде, без институција и без способности да сама решава своје изазове.
Највећа опасност дуготрајних политичких сукоба јесте када грађани постану средство у широј политичкој борби. Када се интереси милиона људи потисну иза дневних политичких обрачуна, друштво губи оно што му је најпотребније – стабилност и поверење.
Зрела политика не значи одсуство сукоба. Напротив, она подразумева снажне расправе и различита мишљења. Али зрела политика такође подразумева свест да се борба за власт и борба за будућност државе не могу увек изједначити.
Јер власт се мења, политичке кризе пролазе, али последице одлука које утичу на међународни положај једне земље могу остати годинама. Управо зато најважније питање није само ко ће победити у тренутном политичком сукобу, већ ко ће сносити цену ако тај сукоб ослаби позицију целог друштва.
