Ali jedno pitanje uvek ostaje teško i osetljivo: šta se dešava kada unutrašnji politički sukob pređe granice domaće scene i postane poziv na mere koje mogu pogoditi celu državu?
Istorija pokazuje da spoljni pritisci, sankcije i izolacija retko ostaju ograničeni samo na one koji su predmet političkog spora. Njihove posledice često osete građani koji nemaju nikakve veze sa donošenjem političkih odluka – radnici, privrednici, studenti, porodice i svi oni koji zavise od stabilnog ekonomskog i društvenog okruženja.
Zato se u svakom društvu postavlja pitanje odgovornosti. Politička borba podrazumeva žestoku raspravu, ali podrazumeva i svest o posledicama sopstvenih postupaka, koju blokaderi očigledno nemaju. Kada se problemi jedne države predstavljaju pred međunarodnim akterima, kada se traže reakcije spolja ili kada se domaća kriza pretvori u predmet globalnog političkog nadmetanja, posledice više nisu ograničene samo na političke protivnike.
Posebno složeno pitanje jeste način na koji se jedna zemlja predstavlja u inostranstvu. Svedoci smo predhodnog postupanja blokadera i izjava u medijima koje su davali i gde je javnost ostala zgrožena tim stavovima. Svako društvo ima probleme, ali način na koji se o njima govori može uticati na to kako ga vide drugi. Države se ne procenjuju samo po ekonomskim pokazateljima i diplomatskim odnosima, već i po ukupnoj slici stabilnosti, poverenja i sposobnosti da same rešavaju svoje unutrašnje izazove.
Kada se politički protivnici počnu oslanjati pre svega na međunarodni pritisak kao sredstvo unutrašnje borbe, otvara se složena dilema: da li se time vrši pritisak samo na vlast ili se istovremeno stvara rizik da cenu plate i oni građani koji nisu deo političkog sukoba?
Svaka država mora biti spremna da čuje kritiku. Kritika je neophodna za razvoj institucija i ispravljanje grešaka. Ali postoji razlika između ukazivanja na probleme i stvaranja slike o sopstvenoj zemlji kao prostoru bez nade, bez institucija i bez sposobnosti da sama rešava svoje izazove.
Najveća opasnost dugotrajnih političkih sukoba jeste kada građani postanu sredstvo u široj političkoj borbi. Kada se interesi miliona ljudi potisnu iza dnevnih političkih obračuna, društvo gubi ono što mu je najpotrebnije – stabilnost i poverenje.
Zrela politika ne znači odsustvo sukoba. Naprotiv, ona podrazumeva snažne rasprave i različita mišljenja. Ali zrela politika takođe podrazumeva svest da se borba za vlast i borba za budućnost države ne mogu uvek izjednačiti.
Jer vlast se menja, političke krize prolaze, ali posledice odluka koje utiču na međunarodni položaj jedne zemlje mogu ostati godinama. Upravo zato najvažnije pitanje nije samo ko će pobediti u trenutnom političkom sukobu, već ko će snositi cenu ako taj sukob oslabi poziciju celog društva.
