U popodnevnoj tišini Bačkog Petrovca, pred jednom od tradicionalnih slovačkih kuća sa ušorenim frontom i čistim zavesama na prozorima, na drvenoj klupi sedeli su stari poznanici: Jan i Pavel. Ispred njih, na stočiću, stajale su dve šoljice kafe i flašica domaće rakije, dok su bačkopetrovačke ulice bile nestvarno mirne, gotovo prazne.
— Pogledaj ovo, Pavele… — reče Jan, odmahnuvši glavom dok je pogledom pratio mladića koji je prošao pored njihove kapije sa oborenom glavom, neprekidno kucajući nešto po telefonu. — Prođe dete, ne kaže ni „dobro jutro”, niti te pogleda. Oči mu zalepljene za onaj ekran, kao da spoljašnji svet i ne postoji.
Pavel uzdahnu, popravi šešir, pa polako uze šoljicu kafe.
— Nema više onog našeg starog Petrovca, Jane, niti međusobnog poštovanja kakvog je bilo kad smo mi bili mlađi. Pa sećaš se kako je nekada bilo kada se radilo u ataru ili kada se skupljala desetina za neki posao. Svako je svakog poznavao, znalo se čije je koje dete, poštovao se stariji i u kući i na sokaku. A sad? Svako se zatvorio u svoje dvorište, roletne spuštene, kapije zaključane. Ljudi se distanciraju, kao da se plaše jedni drugih.
— To ti kažem, prijatelju, nastavi Jan sa zebnjom u glasu. — Ovoliku mržnju, nervozu i bes što viđam danas u svetu, pa to za mojih sedamdeset godina u Petrovcu nisam pamtio. Svi su nešto napeti, samo čekaju povod da se svađaju, bilo na putu, bilo u prodavnici. Nema više one naše sloge i mirnog života kojim smo se ponosili. Prostakluk je uzeo maha, a ono što je najgore, bližnji više nije bližnji — gleda se samo korist.
— Zavadili su narod sa svih strana, a ovi telefonski ekrani su samo dokrajčili stvar — dodade Pavel, gledajući u daljinu prema centru mesta. — Ljudi žive u nekim lažnim svetovima na tim mobilnima, a ovde u stvarnom životu postaju potpuni tuđini jedni drugima. Sede za stolom zajedno, a niko nikome reč ne prozbori. Isključeni su iz svega što je normalno i ljudsko.
— Teško je to razumeti, Pavele… — zamišljeno reče Jan. — Mi smo učeni da se volimo i poštujemo, da se komšiji nađeš u nevolji i u radosti. Bojim se samo kuda ovo vodi kad čovek izgubi čoveka u sebi.
Tišina ponovo obuhvati klupu u Bačkom Petrovcu, dok je lagani jesenji vetar trzao kroz krošnje u sokaku, ostavljajući dvojicu starih prijatelja sa njihovim mislima o vremenu koje se nepovratno promenilo.
