У поподневној тишини Бачког Петровца, пред једном од традиционалних словачких кућа са ушореним фронтом и чистим завесама на прозорима, на дрвеној клупи седели су стари познаници: Јан и Павел. Испред њих, на сточићу, стајале су две шољице кафе и флашица домаће ракије, док су бачкопетровачке улице биле нестварно мирне, готово празне.
— Погледај ово, Павеле… — рече Јан, одмахнувши главом док је погледом пратио младића који је прошао поред њихове капије са обореном главом, непрекидно куцајући нешто по телефону. — Прође дете, не каже ни „добро јутро”, нити те погледа. Очи му залепљене за онај екран, као да спољашњи свет и не постоји.
Павел уздахну, поправи шешир, па полако узе шољицу кафе.
— Нема више оног нашег старог Петровца, Јане, нити међусобног поштовања каквог је било кад смо ми били млађи. Па сећаш се како је некада било када се радило у атару или када се скупљала десетина за неки посао. Свако је сваког познавао, знало се чије је које дете, поштовао се старији и у кући и на сокаку. А сад? Свако се затворио у своје двориште, ролетне спуштене, капије закључане. Људи се дистанцирају, као да се плаше једни других.
— То ти кажем, пријатељу, настави Јан са зебњом у гласу. — Оволику мржњу, нервозу и бес што виђам данас у свету, па то за мојих седамдесет година у Петровцу нисам памтио. Сви су нешто напети, само чекају повод да се свађају, било на путу, било у продавници. Нема више оне наше слоге и мирног живота којим смо се поносили. Простаклук је узео маха, а оно што је најгоре, ближњи више није ближњи — гледа се само корист.
— Завадили су народ са свих страна, а ови телефонски екрани су само докрајчили ствар — додаде Павел, гледајући у даљину према центру места. — Људи живе у неким лажним световима на тим мобилнима, а овде у стварном животу постају потпуни туђини једни другима. Седе за столом заједно, а нико никоме реч не прозбори. Искључени су из свега што је нормално и људско.
— Тешко је то разумети, Павеле… — замишљено рече Јан. — Ми смо учени да се волимо и поштујемо, да се комшији нађеш у невољи и у радости. Бојим се само куда ово води кад човек изгуби човека у себи.
Тишина поново обухвати клупу у Бачком Петровцу, док је лагани јесењи ветар трзао кроз крошње у сокаку, остављајући двојицу старих пријатеља са њиховим мислима о времену које се неповратно променило.
