Veliki muk i teška krivica među biračima ,,oslobodilaca“ nakon što su shvatili šta su doneli Srbiji.
– Matori, budi iskren… Jel’ se i tebi čini da ovde nešto debelo nije u redu?
– Au, brate, dobro je da si to prvi rekao. Mislio sam da sam jedini koji ludi poslednjih par dana.
– Pa ček, sedimo, slavili smo tu noć, kao „to je to, pobedili smo, pale su promene, oslobođenje”… A sad gledam sve ovo i imam neki odvratan osećaj u stomaku. Nekako mi sve ovo deluje potpuno nerealno. Kao da smo svi ušli u neki ružan san.
– Upravo to. Neka mučna atmosfera. Mi smo mislili da glasamo za mladost, za neke normalne promene, a ovo u šta se društvo pretvara preko noći… Ovo nije ono što smo čekali.
– Pa to te pitam! Gledaš li ti vesti? Skrnave se državni simboli, ceo dan se napada sve što ima veze sa ovom zemljom, ljudima se preti, a sad nam još ovde i iz inostranstva lepe da smo „genocidni”? Čekaj, jesmo li mi za to dali glas? Da nam se sopstvena država gazi i ponižava?
– Ma kakvi… Ovo sve više liči na najavu nekog opasnog haosa nego na bilo kakvu vlast. Još kad sam video ono kadriranje i pretnje po zagrebačkim televizijama… Čekaj, bre, jesmo li ispali toliki naivci? Jesmo li mi stvarno dali legitimitet ovome?
– Brate, iskreno, počne da me bije neka teška krivica. Idem ulicom i hladan me znoj oblije kad shvatim da sam i ja doprineo da ovi dođu i da nam kroje sudbinu. Pobeda im od samog starta deluje nekako čudno, upitno, kao da je cela priča iskonstruisana da se sve razvali.
– Nažalost, mislim da su nas spretno iskoristili. Gledam komšije, gledam ljude oko sebe, svi koji su glasali za Studentsku listu sad ćute, spustili glave. Niko se više ne raduje. Svi podsvesno osećaju da smo napravljeni na budale i da ovo vodi pravo u provaliju.
– Kasno smo se setili da se preispitujemo… Svaki dan gledam u šta nas uvlače i samo se pitam, šta smo to, kog đavola, uradili ovoj zemlji?
