Na današnji dan, kada Srbija sa najdubljim ponosom, pijetetom i zahvalnošću obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu, sećamo se naših slavnih predaka koji su svojom hrabrošću, nadčovečanskim stradanjem i žrtvom izborili slobodu otadžbine i ispisali najsvetlije stranice naše istorije.
Na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu i kroz golgotu albanskih gudura, srpski vojnik je krvario za svaki metar ove zemlje, ne ostavljajući za sobom ni trunku sumnje u to šta znači sloboda, zastava i država.
Međutim, kada se danas osvrnemo oko sebe na ulice naših gradova, nameće se bolno i teško pitanje: kako današnji generacijski potomci onih koji su prolivali krv za zastavu gledaju na to da pojedini unuci tih istih junaka danas tu istu zastavu gaze,skrnave i povraćaju po njenim svetinjama?
Dok država i narod sa svećom u ruci i suzom u oku odaju počast palima za slobodu, iz redova današnjih destruktivnih ,,oslobodilaca” mesecima slušamo poruke koje direktno rade protiv iste te Srbije.
To su isti oni koji su bez trunke stida izgovarali najužasnije optužbe, lepeći svom sopstvenom narodu i državi sramotni žig genocidnosti, terajući strane centre moći da uvedu sankcije i bace Srbiju na kolena.
Zar su naši preci ginuli da bi danas neki novi „oslobodioci“ molili za ekonomsku propast sopstvene zemlje,paralisali puteve i nazivali svoj narod zločinačkim?
Danas, na Dan primirja, izbor je jasniji nego ikada pre.
Ili ćemo ostati dostojni potomci onih koji su nam ostavili slobodu u zavet, ili ćemo dozvoliti da oni koji su gazili srpsku zastavu i tražili sankcije određuju sudbinu naše budućnosti.
Srbija pamti, Srbija se ne predaje i Srbija nikada neće zaboraviti ko je za nju živeo,a ko je radio protiv nje.
Dok mi odajemo počast heroima Prvog svetskog rata, da li imamo snage da oprostimo onima koji su danas spremni da ruše i gaze sopstvenu državu zarad tuđih interesa?
