Gde su kolone povratnika iz Beča i Minhena? Zašto niko ne juri nazad u ovu „rajsku slobodu“?!
Godinama smo slušali kuknjavu i histerisanje o tome kako je „milion ljudi otišlo iz zemlje“, kako dijaspora plače za otadžbinom i kako svi ti proterani mučenici samo čekaju jedan jedini dan, dan kada će doći „oslobodioci“.
I evo, dočekali smo! „Oslobodioci“ su zavaljeni u foteljama, uveli su svoje epohalne reforme, od četiri radna dana do toga da se određuje koji vladika valja a koji ne valja, od neizvesnosti i brige za egzstenciju 10-ak hiljada ljudi do toga da im politiku vodi anonimni nalog, ,,plenum”.
I šta se sad dešava? Gde su te kilometrske kolone na graničnim prelazima u kojima ljudi iz dijaspore sa suzama u očima pohrle nazad u zavičaj?
Po svim računicama naših novih vizionara, Horgoš i Batrovci je trebalo da budu potpuno blokirani od autobusa i automobila koji prevoze naše ljude nazad u ovu „slobodu“.
Očekivalo se masovno pakovanje kofera u Beču, Frankfurtu i Čikagu, jer, ko bi normalan propustio priliku da živi u državi u kojoj ekonomijom upravljaju ,,planumi” studentski anonimni nalozi, a peti dan u nedelji nije radan?
Kako to da oni koji su iz inostranstva najglasnije navijali i aplaudirali „oslobodiocima“ sada ne žure da spakuju kofere i uživaju u plodovima sopstvenog izbora?
Znači, priča je bila sledeća: „Čim mi dođemo, svi se vraćaju!“
A u praksi? U praksi je Srbija postala „raj“ u koji niko ne ulazi, a njihovi najveći fanovi i dalje rado biraju da ostanu u toj „mrskoj“ zapadnoj polu-diktaturi, umesto da dođu i uživaju u studentskom blagostanju.
