Где су колоне повратника из Беча и Минхена? Зашто нико не јури назад у ову „рајску слободу“?!
Годинама смо слушали кукњаву и хистерисање о томе како је „милион људи отишло из земље“, како дијаспора плаче за отаџбином и како сви ти протерани мученици само чекају један једини дан, дан када ће доћи „ослободиоци“.
И ево, дочекали смо! „Ослободиоци“ су заваљени у фотељама, увели су своје епохалне реформе, од четири радна дана до тога да се одређује који владика ваља а који не ваља, од неизвесности и бриге за егзстенцију 10-ак хиљада људи до тога да им политику води анонимни налог, ,,пленум”.
И шта се сад дешава? Где су те километрске колоне на граничним прелазима у којима људи из дијаспоре са сузама у очима похрле назад у завичај?
По свим рачуницама наших нових визионара, Хоргош и Батровци је требало да буду потпуно блокирани од аутобуса и аутомобила који превозе наше људе назад у ову „слободу“.
Очекивало се масовно паковање кофера у Бечу, Франкфурту и Чикагу, јер, ко би нормалан пропустио прилику да живи у држави у којој економијом управљају ,,плануми” студентски анонимни налози, а пети дан у недељи није радан?
Како то да они који су из иностранства најгласније навијали и аплаудирали „ослободиоцима“ сада не журе да спакују кофере и уживају у плодовима сопственог избора?
Значи, прича је била следећа: „Чим ми дођемо, сви се враћају!“
А у пракси? У пракси је Србија постала „рај“ у који нико не улази, а њихови највећи фанови и даље радо бирају да остану у тој „мрској“ западној полу-диктатури, уместо да дођу и уживају у студентском благостању.
