U svojoj očajničkoj potrazi za bilo kakvom temom koja bi im donela koji jeftin politički poen, pojurili su da preko društvenih mreža šire paniku, citirajući član 19 Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama i glumeći velike zaštitnike prava.
Dežurni politički spinopisci i opozicioni aktivisti ponovo pokušavaju da od redovnog održavanja saobraćajne infrastrukture naprave lažnu nacionalnu i pravnu dramu.
Analizirajući saobraćajni znak na državnom putu kroz prizmu opšteg člana 19 Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, oni svesno prenose samo deo istine, zanemarujući sistemsku hijerarhiju propisa Republike Srbije.
Da bi se ovo pitanje konačno zatvorilo i preseklo svako dalje demagoško manipulisanje, pravni i tehnički eksperti ističu sledeće neizmenjive činjenice koje dežurni kritičari ne mogu osporiti:
1. Prioritet Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (Lex Specialis)
U pravnoj nauci važi fundamentalno pravilo Lex specialis derogat legi generali (specijalni zakon poništava opšti). Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima i prateći Pravilnik o saobraćajnoj signalizaciji strogo definišu standarde uočljivosti, veličinu slova, reflektivnost i informativnu opterećenost saobraćajnih tabli na tranzitnim državnim putevima. Zadatak informativne signalizacije na putu ove kategorije jeste bezuslovna preglednost i sprečavanje saobraćajnih nezgoda pri većim brzinama. Zahtevati pretrpavanje informativne table nazivima van standardizovanih dimenzija znači direktno ugrožavanje životu svih učesnika u saobraćaju, uključujući i same pripadnike nacionalnih manjina.
2. Zakonita administrativna procedura i sukcesivno usklađivanje
Svaka zamena i postavljanje saobraćajne signalizacije na državnim putevima odvija se isključivo na osnovu odobrenih Saobraćajnih projekata, a ne preko noći i na osnovu političkih saopštenja sa društvenih mreža. Postavljeni znak predstavlja validan, važeći i zakonski odobren deo infrastrukture sve do izrade i usvajanja novog saobraćajnog projekta koji će tehnički uskladiti zahteve bezbednosti sa zahtevima dvojezičnosti. Pozivanje na „kršenje zakona“ za znak koji poseduje svu važeću tehničku dokumentaciju predstavlja čisto pravno neznanje.
3. Razgraničenje lokalne i republičke nadležnosti
Obavljanje poslova u vezi sa jezicima manjina sprovodi se dosledno u lokalnim sredinama, u institucijama, na tablama sa nazivima ulica, opštinskih zgrada i lokalnih puteva pod nadležnošću same opštine. Pokušaj da se na tranzitnoj republičkoj deonici jednostavno precrta jedan državni znak bez tehničkog revidiranja predstavlja jeftinu manipulaciju koja nema nikakve veze sa stvarnom zaštitom manjinskih prava.
Dok opozicioni blokaderi pokušavaju da jeftinim spinovima zavade građane i skupe jeftine političke poene na saobraćajnim tablama, nadležni organi nastavljaju da rade po zakonu: štiteći istovremeno i prava svih zajednica i, pre svega, živote svih učesnika u saobraćaju.
Svako dalje kopanje po ovoj temi sve manje liči na borbu za bilo kakva prava, a sve više na očajnički pokušaj blokadera da proizvedu problem tamo gde ga nema.
Kada vam činjenice, rezultati i zakonske procedure ne idu u prilog, ostaje vam samo da istu priču ponavljate do iznemoglosti i ubeđujete sebe da ste time nešto dokazali.
To više nije politička argumentacija, već prilično jasno priznanje da nemate ni rezultat, ni rešenje, ni ozbiljan odgovor na ono što državni sistemi zaista rade.
