U Švajcarskoj zatvori se sve češće pune građanima slabijeg imovnog stanja. Direktno se ovom temom bavi „Beobahter“, koji se predstavlja kao nezavisni medij za pravo i pravdu. Gotovo polovina prijema u kaznene ustanove odnosi se na takozvane zamjenske kazne, zbog kojih ljudi završavaju iza rešetaka jer nisu mogli da plate novčane kazne za lakše prekršaje. Zatvor tako postaje sredstvo prinude nad siromašnima, a ne odgovor na ozbiljan kriminal.
U zatvoru Bua-Merme u Lozani popunjenost je dostigla 166 odsto, dok je prosek u zemlji blizu kritične granice. Prenatrpane ćelije, manjak privatnosti i rast tenzija postaju svakodnevica. Izveštaji Evropskog komiteta za prevenciju torture iz 2024. godine beleže porast nasilja, samopovređivanja i pokušaja samoubistava u preopterećenim ustanovama.
Država za svakog zatvorenika izdvaja između 300 i 600 švajcarskih franaka dnevno – višestruko više od iznosa neplaćene globe. Umesto da se omogući otplata na rate ili pruži socijalna pomoć, sistem bira najskuplje i najstrože rešenje. Teret snose i poreski obveznici i sami zatvorenici.
Zatvorsko osoblje radi pod stalnim pritiskom. Hronični nedostatak kadra i iscrpljenost onemogućavaju ozbiljan rad na resocijalizaciji. Umesto da se fokusiraju na opasne prestupnike, čuvari se bave ljudima čiji je „prekršaj“ u suštini – nemaština.
Sve to otvara pitanje pravičnosti sistema. Dok imućni bez teškoća plaćaju kazne i nastavljaju život, siromašni gube slobodu. Slika o humanom pravosuđu tako dobija drugačiji ton – zatvor postaje kazna za one koji nemaju, a ne nužno za one koji najviše ugrožavaju društvo.
