Разговори Вучића у Давосу са званичницима САД показују позицију Србије у новом, брзо променљивом глобалном поретку.
За Србију, ти сусрети нису питање симпатија, већ питање позиције. У времену дубоких геополитичких ломова, када се од држава све чешће захтева јасно „сврставање“, Србија покушава да задржи оно што је најтеже, политичку самосталност уз отворене канале комуникације са најмоћнијим актерима света.
Разговори са америчким званичницима у Давосу показују једну важну чињеницу коју део домаће јавности често превиђа или намерно минимизира: Србија више није држава о којој се говори без ње. Она је држава која седи за столом, износи своје позиције и брани своје интересе, чак и када они нису у потпуности усклађени са очекивањима великих сила.
У том контексту, сусрет са Марком Рубијом није симбол подређености, већ показатељ политичке релевантности. Дијалог са Сједињеним Државама не значи одрицање од сопствене политике, већ покушај да се сложена питања, од регионалне стабилности до економске сарадње, решавају кроз разговор, а не кроз притиске и условљавања.
Кључна порука Вучићевог наступа у Давосу јесте да Србија не прихвата улогу пасивног посматрача. Она настоји да буде фактор стабилности на Балкану, партнер у економији и саговорник у безбедносним питањима, али без одрицања од сопствених националних интереса. То је политика која није једноставна, нити популарна у идеолошки подељеном свету, али је једина одржива за малу државу у сенци великих конфликата.
За интелектуалну јавност, овде је важно разумети суштину: Србија се у Давосу није „додворавала“, нити „провоцирала“. Она је позиционирала себе. У свету у којем се дипломатски језик поново враћа на логику моћи, способност да се разговара и са Истоком и са Западом постаје ретка и вредна вештина.
Односи са САД остају сложени, оптерећени прошлошћу и различитим погледима на кључна политичка питања. Али управо зато је дијалог важан. Поликa која одбацује разговор води у изолацију; политика која разговара без самопоштовања води у зависност. Давоски наступ Србије покушава да избегне оба екстрема.
У том смислу, порука са Светског економског форума је јасна: Србија не тражи покровитеље, већ саговорнике. Она не пристаје да буде предмет туђих стратегија, али је спремна да учествује у њиховом обликовању тамо где има легитиман интерес.
За земљу која се налази на геополитичкој раскрсници, то није мала ствар. То је, у ствари, највиши облик политичке одговорности.
