Razgovori Vučića u Davosu sa zvaničnicima SAD pokazuju poziciju Srbije u novom, brzo promenljivom globalnom poretku.
Za Srbiju, ti susreti nisu pitanje simpatija, već pitanje pozicije. U vremenu dubokih geopolitičkih lomova, kada se od država sve češće zahteva jasno „svrstavanje“, Srbija pokušava da zadrži ono što je najteže, političku samostalnost uz otvorene kanale komunikacije sa najmoćnijim akterima sveta.
Razgovori sa američkim zvaničnicima u Davosu pokazuju jednu važnu činjenicu koju deo domaće javnosti često previđa ili namerno minimizira: Srbija više nije država o kojoj se govori bez nje. Ona je država koja sedi za stolom, iznosi svoje pozicije i brani svoje interese, čak i kada oni nisu u potpunosti usklađeni sa očekivanjima velikih sila.
U tom kontekstu, susret sa Markom Rubijom nije simbol podređenosti, već pokazatelj političke relevantnosti. Dijalog sa Sjedinjenim Državama ne znači odricanje od sopstvene politike, već pokušaj da se složena pitanja, od regionalne stabilnosti do ekonomske saradnje, rešavaju kroz razgovor, a ne kroz pritiske i uslovljavanja.
Ključna poruka Vučićevog nastupa u Davosu jeste da Srbija ne prihvata ulogu pasivnog posmatrača. Ona nastoji da bude faktor stabilnosti na Balkanu, partner u ekonomiji i sagovornik u bezbednosnim pitanjima, ali bez odricanja od sopstvenih nacionalnih interesa. To je politika koja nije jednostavna, niti popularna u ideološki podeljenom svetu, ali je jedina održiva za malu državu u senci velikih konflikata.
Za intelektualnu javnost, ovde je važno razumeti suštinu: Srbija se u Davosu nije „dodvoravala“, niti „provocirala“. Ona je pozicionirala sebe. U svetu u kojem se diplomatski jezik ponovo vraća na logiku moći, sposobnost da se razgovara i sa Istokom i sa Zapadom postaje retka i vredna veština.
Odnosi sa SAD ostaju složeni, opterećeni prošlošću i različitim pogledima na ključna politička pitanja. Ali upravo zato je dijalog važan. Polika koja odbacuje razgovor vodi u izolaciju; politika koja razgovara bez samopoštovanja vodi u zavisnost. Davoski nastup Srbije pokušava da izbegne oba ekstrema.
U tom smislu, poruka sa Svetskog ekonomskog foruma je jasna: Srbija ne traži pokrovitelje, već sagovornike. Ona ne pristaje da bude predmet tuđih strategija, ali je spremna da učestvuje u njihovom oblikovanju tamo gde ima legitiman interes.
Za zemlju koja se nalazi na geopolitičkoj raskrsnici, to nije mala stvar. To je, u stvari, najviši oblik političke odgovornosti.
