Док Вашингтон говори о „демократској транзицији“, Каракас живи реалност политичког вакуума, институционалне борбе и отворене нестабилности.
Непосредни избори у Венецуели неће бити одржани све док се безбедносна и политичка ситуација у земљи не стабилизује, изјавио је председник Националне скупштине Хорхе Родригез, шаљући јасну поруку да држава тренутно није у стању да гарантује елементарне демократске услове. Његове речи одјекују у тренутку када је земља дубоко подељена, институције под притиском, а улица поново постаје фактор политике.
Родригезова изјава долази више од месец дана након што су Сједињене Америчке Државе, кроз политички и безбедносни притисак, фактички довеле до свргавања дугогодишњег лидера Николаса Мадура, потеза који је Запад поздравио као „ослобођење“, а који је унутар Венецуеле отворио Пандорину кутију нестабилности.
Уместо обећане нормализације, уследила је ескалација тензија. Државни апарат покушава да задржи контролу, док се опозиција суочава са хаосом, унутрашњим расколима и све чешћим инцидентима који имају обележја политичког насиља.
Најновији и најузнемирујући догађај додатно је подигао температуру: венецуелански опозициони лидер Хуан Пабло Гванипа отет је у Каракасу око поноћи, само неколико сати након што је пуштен из затвора. Вест је саопштила опозициона лидерка и добитница Нобелове награде за мир Марија Корина Мачадо, упозоравајући да Венецуела улази у фазу у којој политички противници буквално нестају.
Тај инцидент баца тешку сенку на тврдње о демократској обнови и поставља питање ко заиста контролише безбедносни апарат земље. За један део јавности, реч је о доказу да је Венецуела после интервенције ушла у период без јасног центра моћи, где се одлуке доносе у сенци, а не у институцијама.
Одлагање избора, у таквом контексту, није само техничка мера, већ признање да држава тренутно није способна да обезбеди ни безбедност кандидата, ни слободу гласања, ни основно поверење грађана у изборни процес.
Док међународни актери пажљиво мере своје следеће потезе, Венецуела остаје земља између два обећања: једног, о стабилности и суверенитету, и другог, о демократији која још није стигла. До тада, избори остају замрзнути, а будућност, неизвесна.
