Универзитет није сцена за перформансе, већ стуб државе где се обликују лидери и будућност друштва.
Од првих европских универзитета у Болоњи, Паризу и Оксфорду, па све до оснивања Београдског универзитета, идеја је била иста: знање као највиша вредност, а одговорност као његов природни пратилац. Универзитети су преживели ратове, смене држава, идеологија и система управо зато што су били изнад дневне политике, као простор аргумента, дијалога и интелектуалне дисциплине.
И управо зато је оно чему данас сведочимо дубоко узнемирујуће.
Филозофски факултет у Новом Саду, као део једног од најзначајнијих универзитетских центара у Србији, није само образовна установа. Он је симбол академске традиције, интелектуалног континуитета и друштвене одговорности. Или је барем то био, до тренутка када је део његових простора почео да се користи као политичка барикада, а не као место учења.
Уношење душека у учионице, блокирање рада факултета, онемогућавање наставе, физичко спречавање институција да обављају свој посао и прављење живих баријера, све то нема никакве везе са академским вредностима. То није слобода мишљења. То није аутономија Универзитета. То је узурпација институције.
Када се књиге склањају да би се направио простор за импровизовани камп, када се амфитеатар претвара у логистички центар, а професори и студенти који желе да уче и раде бивају таоци гласне мањине, онда више не говоримо о студентском активизму, већ о систематском урушавању угледа Универзитета.
Поставља се једноставно и суштинско питање: ко има корист од тога што факултет не ради?
Сигурно не већина студената, којима се одузима право на образовање. Сигурно не професори, чији се рад обесмишљава. Сигурно не Универзитет, чији се углед подрива и у земљи и у иностранству. Корист имају само они који Универзитет виде као средство политичког притиска, а не као институцију од јавног значаја.
Овде образовање није циљ, оно је параван. Универзитет није вредност, он је талац. Они који немају подршку у институцијама, траже је у хаосу. Они који немају аргументе, прибегавају блокадама. Они који не могу да добију подршку грађана, покушавају да паралишу систем.
Историја нас учи да државе које дозволе да им се универзитети претворе у политичке полигоне, врло брзо почињу да губе институционалну стабилност. Када се дозволи да мањина, под изговором „борбе“, блокира рад једне од најважнијих образовних установа, шаље се опасна порука: да је сила изнад правила, а галама изнад знања.
Академска аутономија не значи анархију. Она не подразумева право на блокаду, већ обавезу одговорности. Она не значи укидање наставе, већ заштиту образовног процеса. Свако ко то свесно игнорише, не брани Универзитет, он га подрива.
Универзитети нису ни леви ни десни, ни опозициони ни владајући. Они су државни и друштвени капитал. Зато је обавеза сваке озбиљне државе да их штити, од политичке злоупотребе, од урушавања угледа и од претварања у средство притиска.
Порука мора бити јасна и недвосмислена: Србија не сме дозволити да јој се универзитети претворе у таоце уских политичких интереса. Не сме дозволити да се образовање користи као алат за дестабилизацију. И не сме ћутке посматрати како се руши оно што се деценијама гради.
Ко заиста брине о младима, штити наставу. Ко поштује знање, не блокира факултете. Ко воли ову земљу, чува њене институције.
Све друго није борба за будућност, већ игра са њом.



















