Kada se tuđa smrt koristi kao politički rekvizit, saučešće prestaje da bude čin ljudskosti i postaje hladno proračunat javni nastup.
Tragedije bi morale da budu trenuci u kojima društvo zastaje. U kojima politika ćuti, a ljudi govore tišinom, poštovanjem i pijetetom. Ali u Bačkom Petrovcu, ispred zgrade opštine, svedočili smo suprotnom – scenama u kojima su žrtve pada nadstrešnice postale dekor za političku promociju.
Tragedija koja je odnela ljudske živote trebalo je da bude trenutak tišine, dostojanstva i poštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama. Umesto toga, u Bačkom Petrovcu je pretvorena u političku pozornicu.
Pojavljivanje opozicionih aktivista ispred zgrade opštine, uz javna „saučešća“ pred kamerama i pažljivo režirane izjave, ostavilo je gorak utisak da bol nije bio krajnji povod, već sredstvo. Saučešće se ne izražava parolama, niti se tuđa nesreća koristi kao platforma za političke poruke.
Grupa aktivista i političkih protivnika vlasti pojavila se na mestu koje nije izabrano slučajno. Ispred institucije, uz simbole „saučešća“, ali i uz jasno prepoznatljiv politički narativ, tragedija je dobila novu ulogu – da posluži kao argument, kao optužnica, kao sredstvo pritiska. Kamere su bile prisutne, izjave pažljivo formulisane, a emocije dozirane tačno onoliko koliko je potrebno za javni efekat.
Postavlja se pitanje: da li je to zaista bilo saučešće ili dobro osmišljen politički performans? Jer iskrena žalost ne traži binu, ne traži publiku i ne traži institucionalnu pozadinu za fotografije. Ona se ne izražava parolama, niti se meri medijskim dometom.
Najproblematičnije u svemu jeste činjenica da su žrtve, koje bi trebalo da budu iznad svake politike, uvučene u dnevnopolitički obračun. Njihova imena i sudbine postale su alat za sticanje moralne nadmoći i za napad na vlast, bez obzira na to što porodicama stradalih takvi nastupi ne donose ni utehu ni pravdu.
Ovakvi postupci ostavljaju dubok trag u društvu. Oni urušavaju poverenje u javni govor i relativizuju samu ideju saučešća. Kada se tuđa nesreća koristi kao politička valuta, onda više nije reč o borbi za istinu ili odgovornost, već o borbi za pažnju.
Upravo tu se ogolila suština – umesto poštovanja prema stradalima, javnosti je ponuđen performans, a tragedija je svedena na još jedan alat u dnevnopolitičkoj borbi.
