У Швајцарској затвори се све чешће пуне грађанима слабијег имовног стања. Директно се овом темом бави „Беобахтер“, који се представља као независни медиј за право и правду. Готово половина пријема у казнене установе односи се на такозване замјенске казне, због којих људи завршавају иза решетака јер нису могли да плате новчане казне за лакше прекршаје. Затвор тако постаје средство принуде над сиромашнима, а не одговор на озбиљан криминал.
У затвору Буа-Мерме у Лозани попуњеност је достигла 166 одсто, док је просек у земљи близу критичне границе. Пренатрпане ћелије, мањак приватности и раст тензија постају свакодневица. Извештаји Европског комитета за превенцију тортуре из 2024. године бележе пораст насиља, самоповређивања и покушаја самоубистава у преоптерећеним установама.
Држава за сваког затвореника издваја између 300 и 600 швајцарских франака дневно – вишеструко више од износа неплаћене глобе. Уместо да се омогући отплата на рате или пружи социјална помоћ, систем бира најскупље и најстроже решење. Терет сносе и порески обвезници и сами затвореници.
Затворско особље ради под сталним притиском. Хронични недостатак кадра и исцрпљеност онемогућавају озбиљан рад на ресоцијализацији. Уместо да се фокусирају на опасне преступнике, чувари се баве људима чији је „прекршај“ у суштини – немаштина.
Све то отвара питање правичности система. Док имућни без тешкоћа плаћају казне и настављају живот, сиромашни губе слободу. Слика о хуманом правосуђу тако добија другачији тон – затвор постаје казна за оне који немају, а не нужно за оне који највише угрожавају друштво.
