Светски поредак налази се у дубокој транзицији, али упркос све снажнијем утицају Русије и Кине, још увек није дошло до коначног краја америчке глобалне доминације.
Последња дешавања на Блиском истоку, у Украјини и на простору Азије показују да Москва и Пекинг пажљиво и опрезно бирају своје потезе, водећи рачуна о сопственим интересима, али и ограничењима које имају у суочавању са Западом.
Од почетка сукоба на Блиском истоку много се говорило о томе да ли ће Русија и Кина директније стати уз Иран и да ли је наступио тренутак стварања новог мултиполарног света. Ипак, иако се често ствара утисак да су Москва и Пекинг већ постали глобалне силе које могу у сваком тренутку да парирају Сједињеним Америчким Државама, стварност је далеко сложенија.
Русија и Кина данас несумњиво представљају највеће изазове америчком утицају, али се и даље углавном ослањају на стратегију опреза и постепеног ширења утицаја, избегавајући директне и ризичне конфронтације са Вашингтоном. Управо због тога многи аналитичари сматрају да свет тренутно живи у нестабилном прелазном периоду између униполаризма и мултиполарности.
Посебно је упадљиво да су Москва и Пекинг, упркос потписаним стратешким споразумима са Ираном и бројним економским и енергетским интересима на Блиском истоку, одлучили да подршку Техерану ограниче пре свега на дипломатски ниво. Русија и Кина осуђују потезе САД и Израела, али избегавају директно укључивање у сукоб, свесне да би то могло да доведе до много шире геополитичке ескалације.
Русија у актуелним кризама види прилику да ослаби амерички притисак на украјинском фронту и да ојача свој положај на енергетском тржишту, док Кина настоји да заштити своју економију, трговинске путеве и енергетску безбедност. За Пекинг је посебно важно да избегне директан сукоб са САД у тренутку када питање Тајвана остаје једно од најосетљивијих глобалних жаришта.
Управо због тога све више аналитичара сматра да Русија и Кина тренутно делују више као силе које настоје да ограниче америчку доминацију, него као државе које су спремне да понуде потпуно нов и заокружен светски поредак. Иако сарађују и све су ближе у политичком и економском смислу, Москва и Пекинг и даље имају различите интересе, цивилизацијске моделе и визије будућег уређења света.
Додатно, ни друге велике азијске силе, попут Индије, не желе да се сврстају ни под западни, ни под кинески утицај, што додатно показује колико је Азија сложен и подељен простор различитих интереса.
Све то указује да процес стварања мултиполарног света јесте започео, али да је још далеко од завршетка. Док Запад и даље користи све механизме тврде, меке и паметне моћи како би очувао глобалну позицију, Русија и Кина постепено јачају своје капацитете, али и даље избегавају потезе који би их гурнули у директан и свеобухватан сукоб са Сједињеним Америчким Државама.
Зато многи оцењују да је свет данас у фази дуготрајног геополитичког надметања у којем се још увек не назире коначан исход, али је извесно да ће наредне године бити кључне за обликовање будућег глобалног поретка.
