Доношење Устава 1992. године било је, према оцени истраживача и стручњака, један од кључних корака у процесу институционалног обликовања и политичке организације српског народа у Босни и Херцеговини.
Георгије Вулић, виши сарадник Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву, нагласио је да је тим уставом постављен темељ институционалног континуитета који, како тврди, траје и данас.
Према његовим речима, Устав из 1992. године дефинисао је тадашњу Српску Републику БиХ као државу српског народа и других грађана који у њој живе, ослањајући се на идеју права на самоопредељење у условима распада заједничке државе. Вулић истиче да измене које су уследиле нису довеле у питање суштински континуитет постојања институција, већ су га прилагодиле новим политичким и правним околностима.
Ово тумачење представља једно од гледишта у историографској и политичкој расправи о почецима и развоју институција у Босни и Херцеговини. Док једни истичу значај Дејтонског споразума као кључног момента у дефинисању садашњег уставног поретка, други наглашавају да је процес институционалног развоја започет раније, током деведесетих година.
Стручњаци сматрају да разумевање историјских околности и правних оквира доприноси бољем сагледавању политичких процеса и односа у региону. Расправа о историјском континуитету и уставном развоју и даље је део академских и јавних дискусија, уз различита тумачења и гледишта.
