Са Мањаче је послата порука која је многима натерала сузе на очи: Србија ће чувати Републику Српску и свој народ заувек.
Под небом Мањаче, пред морем српских застава и хиљадама људи који су у тишини слушали сваку реч, вечерас није одржан само политички скуп. Био је то тренутак који је подсећао на завет пред прецима, на молитву за страдале и на обећање да се српски народ више никада неће оставити сам.
Председник Србије Александар Вучић, стојећи уз председника СНСД-а Милорада Додика, говорио је речима које су дубоко потресле окупљене.
„Никада више неће моћи да поцепају Србе као што су то чинили раније“, поручио је Вучић, а у том тренутку Мањачом се проломио аплауз помешан са сузама, уз осећај да те речи нису само политичка порука, већ заклетва упућена сваком Србину који памти страдање свог народа.
Он је подсетио да Србија данас има снагу да помогне Републици Српској и економски и на сваки други начин, али је нагласио да постоји нешто што је изнад сваког богатства и сваке политике – братска слога и заједничко сећање.
„Можемо градити путеве, фабрике и болнице, али ако изгубимо памћење, изгубили смо душу народа. Наш је дуг да памтимо оне који су страдали само зато што су били Срби.“
Посебно емотиван тренутак наступио је када је говорио о „Олуји“ и о деценијама тишине над српским страдањем.
„Било је времена када нису смели ни да изговоре име нашег бола. Када су колоне прогнаних пролазиле, а многи су окретали главу. Ми смо одлучили да више никада не буде тишине над српским гробовима, над мајкама које су остале без синова и над децом која су заувек изгубила своје домове.“
Подсећајући на договоре које је пре 14 година постигао са Милорадом Додиком, Вучић је истакао да је тада започето обнављање културе сећања, као и обележавање Дана српског јединства, националне заставе и саборности.
„Наше заставе нису само платно. У њима су кости предака, молитве мајки, сузе прогнаних и нада деце која треба да живе у слози.“
Док су се заставе вијориле изнад Мањаче, међу окупљенима владала је атмосфера каква се ретко виђа – тишина испуњена поштовањем, погледи окренути ка небу и осећај да се говори у име оних који више нису међу живима.
„Не тражимо туђе. Тражимо само да нас више никада не раздвајају, да нас не уче да заборавимо своје жртве и да знамо да, где год живели, припадамо истом народу, истој историји и истој светињи.“
Са Мањаче вечерас није послата само политичка порука. Послата је порука народа који је много пута страдао, али није престао да верује у своје јединство. Порука која подсећа да се народ може рањавати, прогањати и искушавати, али да се не може угасити док памти своје претке, чува своје светиње и држи руку своје браће ма колико тешка времена била.
