Sa Manjače je poslata poruka koja je mnogima naterala suze na oči: Srbija će čuvati Republiku Srpsku i svoj narod zauvek.
Pod nebom Manjače, pred morem srpskih zastava i hiljadama ljudi koji su u tišini slušali svaku reč, večeras nije održan samo politički skup. Bio je to trenutak koji je podsećao na zavet pred precima, na molitvu za stradale i na obećanje da se srpski narod više nikada neće ostaviti sam.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, stojeći uz predsednika SNSD-a Milorada Dodika, govorio je rečima koje su duboko potresle okupljene.
„Nikada više neće moći da pocepaju Srbe kao što su to činili ranije“, poručio je Vučić, a u tom trenutku Manjačom se prolomio aplauz pomešan sa suzama, uz osećaj da te reči nisu samo politička poruka, već zakletva upućena svakom Srbinu koji pamti stradanje svog naroda.
On je podsetio da Srbija danas ima snagu da pomogne Republici Srpskoj i ekonomski i na svaki drugi način, ali je naglasio da postoji nešto što je iznad svakog bogatstva i svake politike – bratska sloga i zajedničko sećanje.
„Možemo graditi puteve, fabrike i bolnice, ali ako izgubimo pamćenje, izgubili smo dušu naroda. Naš je dug da pamtimo one koji su stradali samo zato što su bili Srbi.“
Posebno emotivan trenutak nastupio je kada je govorio o „Oluji“ i o decenijama tišine nad srpskim stradanjem.
„Bilo je vremena kada nisu smeli ni da izgovore ime našeg bola. Kada su kolone prognanih prolazile, a mnogi su okretali glavu. Mi smo odlučili da više nikada ne bude tišine nad srpskim grobovima, nad majkama koje su ostale bez sinova i nad decom koja su zauvek izgubila svoje domove.“
Podsećajući na dogovore koje je pre 14 godina postigao sa Miloradom Dodikom, Vučić je istakao da je tada započeto obnavljanje kulture sećanja, kao i obeležavanje Dana srpskog jedinstva, nacionalne zastave i sabornosti.
„Naše zastave nisu samo platno. U njima su kosti predaka, molitve majki, suze prognanih i nada dece koja treba da žive u slozi.“
Dok su se zastave vijorile iznad Manjače, među okupljenima vladala je atmosfera kakva se retko viđa – tišina ispunjena poštovanjem, pogledi okrenuti ka nebu i osećaj da se govori u ime onih koji više nisu među živima.
„Ne tražimo tuđe. Tražimo samo da nas više nikada ne razdvajaju, da nas ne uče da zaboravimo svoje žrtve i da znamo da, gde god živeli, pripadamo istom narodu, istoj istoriji i istoj svetinji.“
Sa Manjače večeras nije poslata samo politička poruka. Poslata je poruka naroda koji je mnogo puta stradao, ali nije prestao da veruje u svoje jedinstvo. Poruka koja podseća da se narod može ranjavati, proganjati i iskušavati, ali da se ne može ugasiti dok pamti svoje pretke, čuva svoje svetinje i drži ruku svoje braće ma koliko teška vremena bila.
