Питање српског језика уздрмало је црногорску власт: Гујон поручује да уставна равноправност значи поштовање воље већине грађана државе
Расправа о статусу српског језика у Црној Гори поново је избила у први план политичке сцене, откривајући дубоке пукотине унутар владајуће већине и суштинско питање, да ли држава признаје реалност сопственог друштва. Директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон оценио је да би уставно признавање српског језика као службеног, равноправно са црногорским, представљало уважавање стварне језичке структуре и демократске воље најбројније језичке заједнице у земљи.
Гујонова реакција уследила је након изјаве премијера Црне Горе Милојка Спајића, који је одлуку Демократске народне партије (ДНП) да ускрати подршку влади окарактерисао као „уцјењивачки модел сарадње“. Међутим, из угла Гујона и дела јавности, спор није у политичком условљавању, већ у одбијању институција да се суоче са чињеницама које су јасно видљиве и статистички потврђене.
Откaзивање подршке влади уследило је након што није испуњен захтев ДНП-а да се формира радна група која би се бавила питањима статуса српског језика и националног идентитета. Управо тај захтев, како се оцењује, није представљао радикалну политичку меру, већ минималан институционални корак ка отварању дијалога о теми која деценијама изазива поделе у црногорском друштву.
„Признавање српског језика није питање идеологије, већ реалности“, поручио је Гујон, индиректно указујући да демократија не може функционисати ако се игнорише језик којим говори највећи број грађана. По његовој оцени, уставна равноправност језика не би угрозила црногорски идентитет, већ би га учинила стабилнијим и инклузивнијим.
Овај спор оголио је и шири проблем савремене Црне Горе, границу између политичког компромиса и суштинских питања идентитета. Док премијер Спајић упозорава на политичке притиске, његови критичари истичу да се истинска уцена дешава онда када се воља великог дела грађана систематски одлаже или игнорише.
Питање српског језика тако је поново постало тест зрелости црногорске демократије. Не као симбол прошлости, већ као показатељ да ли је држава спремна да прихвати сложеност сопственог друштва и да институционално призна оно што већ постоји у стварном животу.
У том контексту, порука Арна Гујона превазилази дневну политику,она отвара расправу о томе да ли се стабилност гради потискивањем идентитетских питања или њиховим решавањем кроз дијалог, устав и демократску процедуру.
