У ЕКСКЛУЗИВНОМ ИНТЕРВЈУУ ЗА BALKAN WATCH, МАРК ЕПИСКОПОС ГОВОРИО ЈЕ О БУДУЋНОСТИ СРПСКО-АМЕРИЧКИХ ОДНОСА И НОВИМ МОГУЋНОСТИМА ЗА САРАДЊУ ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И САД.
Ове године Србија и САД обележавају 145 година дипломатских односа. Како бисте оценили тренутно стање њихових односа? Где видите највеће могућности за јачање односа у наредној деценији?
Мислим да односи САД и Србије никада нису били јачи, а изгледи за продубљивање билатералних односа никада нису били бољи.
Говоримо о потенцијалним економским могућностима за које је наша администрација веома заинтересована – обезбеђивању ланаца снабдевања, питањима минерала и енергетике. Мислим да Србија има важну улогу у креирању обострано корисних договора у свим тим областима.
Видећемо какав ће облик то попримити, али видим велику заинтересованост међу људима у Белој кући и у администрацији за економску сарадњу са Србијом кроз билатералне договоре.
Такође видим спремност за ангажовање по питањима регионалне стабилности и безбедности на Балкану. Све то представља веома позитивне помаке, и то помаке који су, сматрам, прилично нови. Не бих био ни приближно оволико оптимистичан пре четири или пет година, или пре једне деценије, али мислим да се ствари сада мењају.
То Србију чини потенцијално веома атрактивним партнером за Сједињене Државе. Зато сам веома оптимистичан по питању будућности и мислим да ће наредне године бити пресудне за суштинско побољшање односа САД и Србије.
Како замишљате будућност европске безбедносне и политичке архитектуре? Какву улогу у томе могу да имају земље изван ЕУ, попут Србије?
Много тога зависи од исхода рата у Украјини. Ово је најразорнији и најопаснији рат у Европи од 1945. године. Наша администрација покушава да доведе до дипломатског решења тог сукоба.
То има импликације по архитектуру европске безбедности, али и озбиљне последице по све остале земље у региону, на постсовјетском простору – Молдавију, Белорусију, Грузију – као и на Балкану. Јасно је да приступи који су доминирали у последњој деценији више нису одрживи. Мораће да се траже нова и креативна решења.
Постоје различити формати који могу бити продуктивни. ОЕБС, на пример, и даље има улогу у неговању осећаја стабилности између Истока и Запада. Нажалост, у много чему се удаљио од своје првобитне сврхе – организације посвећене стабилности.
Надам се да ће администрација Сједињених Америчких Држава предузети важне кораке да врати ОЕБС његовој првобитној улози када је реч о олакшавању дијалога и стабилности у региону, а Србија у томе свему има веома битну улогу као важан регионални актер.
Када је реч о енергетици, Европа се налази у економској кризи, која је делом резултат хроничног дефицита приступачним изворима енергије. То ће морати да се реши. Сједињене Државе имају интерес да снабдевају европске земље својим ЛНГ гасом и сигуран сам да ће то наставити.
Постали смо све важнији извозник енергената за Европу, али не знам да ли ће то бити довољно да покрије огромно европско тржиште.
Европски просперитет је добар и за Европљане и за нас. На нама је да пронађемо моделе за обезбеђивање одрживе путање раста након рата. Не видим могућност за суштински напредак све док траје рат у Украјини, јер је простор за политичко-дипломатски маневар веома узак.
Након завршетка рата постоје прагматични и одговорни кораци које могу предузети Европљани, Сједињене Америчке Државе и други актери у региону, попут Србије, како би се омогућила мирна коегзистенција, економски раст и регионална стабилност.
Балкан се често описује као регион у којем се укрштају интереси великих сила. Да ли верујете да ће Западни Балкан постати област веће сарадње или ће се геополитичко надметање између САД, Европске уније, Русије и Кине интензивирати?
То ће морати да се решава кроз дипломатију, мере деескалације и дијалог. Мислим да Сједињене Државе имају важну улогу у томе. Морамо искрено признати да САД никада неће преузети улогу главног гаранта безбедности на Балкану, јер то једноставно није у америчком интересу.
То не значи да Сједињене Државе не могу и не треба да играју улогу стабилизујуће силе када је реч о безбедносним питањима на Балкану и да потенцијално уравнотежују поједине европске приступе који нису увек у складу са регионалном стабилношћу.
Мислим да је у интересу Сједињених Америчких Држава да одиграју улогу стабилизујуће силе. Видећемо какав ће облик то попримити у наредним годинама, али свакако мислим да имамо важну улогу.
Како видите развој односа између Русије и Запада након завршетка рата у Украјини? Предвиђате ли повратак на стратешки дијалог или улазимо у продужену еру конфронтације?
То зависи од нас. Зависи од тога шта Европљани одлуче да раде и ко ће бити европски лидери. Ствари се у Европи брзо мењају. Западноевропске владе се суочавају са сопственим политичким кризама, па бисмо за годину или две могли да гледамо потпуно другачију политичку слику у Европи.
Такође зависи и од Русије и од тога у којој мери ће дугорочно дефинисати Запад као непомирљивог непријатеља или као конкурента са којим је могућа нека врста коегзистенције.
Постоје и домаћи изазови у САД – питања потрошње и растућег дефицита. Сви наши интереси могу дугорочно да напредују само ако постоји стабилност у Европи, посебно на источном крилу НАТО-а.
Зато мислим да је смањење америчког војног присуства у Европи и препуштање Европљанима већег дела одговорности за сопствену безбедност добар правац. Ти кораци морају бити праћени стратегијом коју предводе Сједињене Државе за обезбеђивање стабилности у региону.
Сматрам да Европљани неће моћи самостално и независно осмислити одрживу стратегију. Мислим да ће Сједињене Државе морати да пруже смернице и подршку за одговорно решавање ових изазова. Надам се да рат може да се оконча преговорима и свеобухватним споразумом, а не само сукобом.
Ово је, на једном нивоу, рат између две словенске земље – Русије и Украјине. Истовремено је и конфронтација између Русије и Запада која се одвија на украјинском, а све више и на руском тлу. Тај сукоб нема војно решење, има само дипломатско решење.
На нама је да га пронађемо и да га доследно спроводимо у наредним годинама. Мислим да председник има визију за то, али ће бити потребна велика политичка воља и доследност Беле куће.
Блиски исток пролази кроз дубоке промене, од сукоба у Гази, преко тензија са Ираном, до ширих регионалних напора ка нормализацији односа. Како оцењујете дугорочне стратешке интересе Сједињених Америчких Држава?
Ако се посматра образац америчког деловања на Блиском истоку, почев од војних кампања у Авганистану и Ираку, уочава се тренд све интензивнијег америчког ангажовања који је, по мом мишљењу, учинио Сједињене Америчке Државе мање просперитетним и мање безбедним, уз истовремено значајно оптерећење њихових ресурса.
Блиски исток је за Сједињене Америчке Државе био геополитичка и војна мочвара из које се последњих неколико деценија покушавамо извући.
И даље постоји могућност да Сједињене Америчке Државе примене уздржанији приступ према Блиском истоку. Такав приступ не подразумева потпуно повлачење, већ редефинисање обима и начина америчког ангажовања.
То подразумева проналажење дипломатског решења за кризу са Ираном и одржавање уравнотежених односа са свим партнерима у региону.
Земље Залива остају важни партнери САД, Израел ће такође остати партнер, али мораћемо да пронађемо оквир који уравнотежује све те интересе, без даљег увлачења Сједињених Америчких Држава у регионалне сукобе који нису служили америчким интересима.
Шта је то „Quincy Institute“?
„Quincy Institute“ је један од познатијих америчких think tank-ова из Вашингтона. Основан је 2019. године са идејом да промовише спољну политику која даје предност дипломатији и војној уздржаности, уместо честих војних интервенција.
Због тога се често описује као заговорник спољнополитичког реализма и прагматизма. Институт редовно учествује у дебатама у Конгресу, медијима и академским круговима у Сједињеним Америчким Државама.
Ко је Марк Емил Епископос?
Марк Емил Епископос је истраживач у програму за Евроазију. Докторирао је историју на Америчком Универзитету, предаје и на Меримант Универзитету, а раније је био новинар за спољну политику и националну безбедност у часопису „Национални интерес“.
