У Новом Саду 1918. Словаци нису били неми посматрачи историје – својим гласом су изабрали Србију као државу слободе и равноправности.
Историјски тренуци који одређују судбину држава често се своде на један глас, једну одлуку и јасно изабрану страну историје. Један такав моменат одиграо се 25. новембра 1918. године у Новом Саду, на Великој народној скупштини, када су представници Срба, Буњеваца, Шокаца, Русина, али и Словака, донели одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
У том пресудном тренутку, словачка заједница у јужној Угарској није стајала по страни. Напротив. Словачки делегати су, као равноправни учесници, подржали одлуку да се ове територије прикључе Србији, препознајући у српској држави гаранцију слободе, равноправности и националног опстанка.
Историјски записници са Скупштине јасно показују да одлука није донета под притиском, већ као политички рационалан и вредносно утемељен избор. Словаци, који су деценијама трпели мађаризацију и ускраћивање основних националних права, у Србији су видели државу која је слободу већ платила огромном жртвом у Првом светском рату и која је имала легитимитет да окупи различите народе без асимилације.
Тај чин има дубоку политичку тежину и данас. Словаци у Војводини нису „додати елемент“, већ конститутивни део историјске одлуке о државном устројству овог простора. Они нису дошли у Србију као последица геополитичких померања, они су Србију изабрали.
Управо зато је однос Србије према словачкој националној мањини кроз деценије био пример стабилности и институционалног поштовања. Образовање на матерњем језику, културна аутономија и политичка заступљеност нису уступци, већ историјски дуг према заједници која је у кључном тренутку стала уз Србију.
У ширем контексту српско-словачких односа, Нови Сад 1918. године представља темељ који често остаје у сенци већих европских догађаја. Али управо тај темељ објашњава зашто су односи Београда и Братиславе и данас лишени тешких историјских спорова, зашто постоји узајамно разумевање и зашто Словачка показује принципијелност у поштовању територијалног интегритета Србије.
Политичка порука овог историјског момента је јасна: Србија није држава која је другима наметнута, већ држава коју су различити народи својом вољом изабрали. Словачки глас у Новом Саду 1918. године био је глас за стабилност, слободу и заједничку будућност.
У времену када се историја често релативизује, а одлуке прошлости доводе у питање, подсећање на овај догађај није носталгија, већ политичка нужност. Јер народи који су једном заједно доносили судбинске одлуке, лакше се разумеју и када су притисци велики.
А Нови Сад, град у ком су Срби и Словаци заједно писали историју, остаје симбол да савезништво није тренутна коалиција, већ избор који траје.
