U Vojvodini gomboce nisu samo dezert: one su jestivo sećanje na ravnicu, porodicu i vreme kad se kuvalo sa dušom starih šporeta.
Knedle sa šljivama nisu samo slatkiš. U Vojvodini, gde ih oduvek zovu gomboce, one su mali jestivi spomenik vremenu u kom su kuhinje bile srce kuće, a recepti su se prenosili bez papira, „od oka i pod prstima“.
Naziv gomboce nije slučajan. Ostao je kao tihi trag viševekovnog prožimanja naroda u Panonskoj niziji, kada su se ukusi, jezici i običaji mešali jednako prirodno kao brašno i krompir u činiji. Ipak, ma koliko ime zvučalo tuđe, gomboce su u Vojvodini postale domaće do poslednjeg zalogaja.
Osnova je skromna: kuvani krompir, brašno, malo soli. Ali prava tajna je u odnosu, da testo bude dovoljno meko da „grli“ šljivu, a dovoljno čvrsto da se ne raspadne u vodi. Unutra ide zrela, tamna šljiva, ona koja pušta sok i miris čim se zaseče. Šećer i cimet su stvar kućnog dogovora, negde se stavljaju, negde se veruje samo voću.
Kada knedle isplivaju na površinu, počinje drugi čin. Prezle, lagano prepržene, zlatne, mirišu na strpljenje. Upravo tu gomboce dobijaju karakter, onaj prvi hrskavi zalogaj, pa meko testo, pa kiselkasto-slatka šljiva koja sve spoji u jedan ukus detinjstva.
Nekada su gomboce bile celo jelo, ne samo dezert. Jele su se sporo, bez žurbe, često posle rada u polju ili kao nagrada nedeljom. Danas su možda ređe na trpezama, ali kad se pojave, zna se da nije običan dan.
Gomboce su podsetnik da najjači ukusi ne dolaze iz komplikacije, već iz vremena, zemlje i strpljenja. I zato, ma kako ih zvali, knedle ili gomboce, one i dalje imaju istu misiju: da na trenutak zaustave vreme.
