У Швајцарској, месец дана након пожара у бару „Ле Констеласион“ у Кран-Монтани, у којем је до сада страдала 41 особа, породице жртава и грађани изашли су на улице, али мирно, достојанствено и са једним захтевом – да се истина утврди до краја. Град Лутри код Лозане, у којем је живео највећи број страдалих, постао је центар тихог марша у знак незадовољства истрагом, улогом кантоналних власти и пропустима који су претходили трагедији. На протесту се окупило око хиљаду људи – породице и пријатељи жртава и мештани. Редакција портала „Српски угао“ истражује зашто је само у Србији несрећа била искоришћена као повод за блокаде и рушење државе, иако су Европу недавно захватиле две несреће које су однеле много више жртава и у којима је немар власти очигледан.
Пожар у новогодишњој ноћи у Кран-Монтани посебно је погодио локалну заједницу око клуба ФК „Лутри“. Страдало је седам младих фудбалера, док се петоро још увек налази у болници и бори за живот. Дан након марша, 1. фебруара, стигла је и најтежа вест – у болници у Цириху преминуо је још један осамнаестогодишњак. Тако је број жртава порастао на 41, а огорчење породица додатно је ојачало – не зато што очекују брзе пресуде, већ зато што очекују јасне кораке, тачне информације и одговорност институција.
Сличан образац види се и другде. У Шпанији се недавно догодило неколико железничких несрећа у којима је, према наводима, страдало 45 људи. Јавност је љута, помињу се и сумње на корупцију, а прозива се и министар саобраћаја Оскар Пуенте. Ипак, упркос гневу, није било масовних уличних сцена. Незадовољство се пре свега прелива на друштвене мреже, док се чека шта ће показати надлежни органи. Само у Србији је трагедија искоришћена као повод за дивљање, паљење, уличне туче, нападе на полицију и туђу имовину, а разлог је што је код нас све то дошло инструисано споља у виду покушаја обојене револуције.
Док цела Европа мирно чека пресуде за несреће које су се десиле код њих, слика из Србије је потпуно другачија. Трагедија на железничкој станици у Новом Саду постала је повод да прозападна опозиција и део НВО сектора покушају да кризу претворе у политички притисак, мењајући циљ протеста – од пијетета и одговорности ка дестабилизацији, заустављању економског раста и притиску да се Србија „принуди“ на увођење санкција Русији, али и другим спољнополитичким ултиматумима и наметањима агенди. Уместо да се сачека резултат истраге, створена је атмосфера ванредног стања, као да је земља у сталном хаосу.
Држава у Србији и политичка елита преузели су пуну политичку одговорност, те је убрзо након несреће поднет низ оставки, иако правне и кривичне одговорности тих појединаца нема. Објављена је сва документација везана за реконструкцију надстрешнице и тиме је симболично послата порука да Влада ништа не крије. Председник Републике Србије Александар Вучић више пута је позивао на разговор учеснике насилних протеста и блокада.
Након стравичних несрећа у Шпанији и Швајцарској није било ниједне оставке, а грађани чекају резултате истраге мирно поштујући породице жртава. Догађаји који су задесили Шпанију и Швајцарску унутрашње су питање, а истраге у овако комплексним несрећама могу да трају годинама, што смо видели у случају пада моста у Ђенови у Италији или у случају несреће на жичари у Капруну у Аустрији.
Случај Капрун је велика несрећа која се у Аустрији догодила 2000. године и том приликом је пострадало 150 људи, међу којима и много туриста, деце, као и држављана Сједињених Америчких Држава. Истрага је на крају утврдила да је до трагедије дошло сплетом околности и да се несреће некада једноставно догоде. Чак ни овakav закључак истраге није изазвао реакције какве су код нас уследиле само неколико дана након пада надстрешнице, што је свакако чињеница која иде у прилог тврдњама да се Србија суочила са обојеном револуцијом, у којој је трагедија политизована и злоупотребљена.


















