Srpska pravoslavna crkva danas slavi i obeležava Svetog Maksima Ispovednika. Ovaj svetac se smatra najvećim ocem pravoslavlja.
Prepodobni Maksim Ispovednik je rođen krajem 6. veka najverovatnije u Carigradu, iako je bilo indicija i da potiče iz Palestine. Bio je plemićkog porekla, pa je još kao mlad postao visoki dvorjanin na dvoru vizantijskog cara Iraklija.
Maksim je proveo dugi niz godina u ovoj službi pre nego što je shvatio da svetovni život ipak nije za njega i rešio da se zamonaši. Oko 615. godine je napustio sve javne funkcije i postao monah u manastiru Filipik u Hrisopolju, gradiću u blizini Konstantinopolja gde je posle nekog vremena postao i starešina.
Kasnije je prešao u Kartaginu u kojoj se ubrzo pročuo kao istaknuti teološki pisac i veoma uticajna duhovna figura. Veliko znanje stečeno u detinjstvu i ranoj mladosti ovaj svetitelj je koristio za širenje hrišćanstva i pomaganje ljudima u nevoljama, pa je bio veoma cenjen i još za života je u narodu smatran za svetog čoveka.
Međutim, onda su se istorijske okolnosti umešale u inače mirni život ovog hrišćanskog svetitelja. Naime, početkom 7. veka u Vizantiji počinje da se vodi hristološki spor oko odnosa Hristove ljudske i božanske prirode. Jedna grupa uticajnih sveštenika i državnika tvrdila je da su u ličnosti Hrista sjedinjene dve prirode — ljudska i božanska, i da zbog tog jedinstva proističe da on ima samo jednu volju — božansku. Ovo stanovište nazivalo se monotelitizam („jedna volja“) i u ono vreme su ga zastupali i car i carigradski patrijarh.
Prepodobni Maksim Ispovednik nije se slagao sa tim učenjem već je zastupao diofizitsku poziciju — učenje da Isus ima i čovečansku i božansku prirodu, pa samim tim i dve volje. Zbog ovog svog učenja našao se kao protivnik i onovremenog cara i patrijarha, ali nije ustuknuo. Zbog toga je bio uhapšen i strašno mučen, a o tome su ostali i neki istorijski zapisi — Sveti Maksim je vođen kroz grad, pljuvan i ponižavan od mase naroda i tučen od vojnika.
Nakon suđenja jezik mu je odsečen (da ne bi mogao više da iznosi svoju „jeres“), kao i desna ruka (da ne bi više mogao da piše). Nakon toga proteran je u najzabačeniji deo carstva i osuđen da poslednje dane provede bez hrane i pića. Tako je ovaj svetitelj ubrzo i umro u progonstvu 13. avgusta 662. godine. Ironično, učenje Maksima Ispovednika uskoro se pokazalo kao ispravno. Na Šestom vaseljenskom saboru u Carigradu ono je usvojeno kao zvanično i ovaj crkveni otac je proglašen za sveca i jednog od otaca hrišćanstva.
Strašni detalji mučenja Prepodobnog Maksima Ispovednika i danas ga svrstavaju u red onih koji su zbog hrišćanskog učenja podneli najveće žrtve. Maksim se još smatra zaštitnikom pravednih i dobrih ljudi koji nepravedno i mnogo stradaju u zemaljskom životu. Veruje se da će molitvom ovom svetitelju njihove patnje biti, bar na današnji dan, otklonjene.
„Nastavniče pravoslavlja, učitelju pobožnosti i čistote, svećnjače vaseljene, bogonadahnuti ukrasu arhijereja, Maksime premudri, učenjem tvojim sve si prosvetio, sviralo duhovna, moli Hrista Boga, da spase duše naše.“
