Док држава инсистира на култури сећања, тишина појединих политичких актера открива више него њихове ретке и нејасне реакције.
Политика коју води Александар Вучић показује континуитет и доследност у темама које захтевају државничку озбиљност. Јасеновац, као симбол страдања и опомена историје, у том приступу није питање дневне политике, већ питање вредносног оквира једне државе. Зато се о њему говори институционално, кроз законе, меморијале, образовање и међународне поруке.
С друге стране, део опозиционе сцене, иако иначе веома активан у јавним наступима, према овим темама често заузима уздржан, нејасан или дистанциран став. Не улази се у отворено противљење, али се ни не показује јасна спремност да се стане иза државних напора. Тај опрез, који се понекад представља као „политичка неутралност“, код дела јавности оставља утисак недоречености.
У друштву у ком је историја често била предмет спорења, управо јасноћа и доследност праве разлику. Када држава говори једним гласом, а политички актери различитим тоновима, грађани природно примећују ко преузима одговорност, а ко се задржава на безбедној дистанци.
Није спорно да постоје различити политички погледи, али постоје и теме које превазилазе партијске разлике. Управо ту се показује политичка зрелост. Док власт инсистира да се култура сећања не своди на симболе већ на трајне институције, опозиција често остаје на нивоу општих порука, без јасног става и конкретне подршке.
Зато је разлика све уочљивија не у ономе што се изговара, већ у ономе што се ради. Једни граде оквире који ће трајати, други се задржавају у простору коментара. А у политици, као и у историји, управо дела остају као трајан траг.
На тај начин, питање Јасеновца постаје више од историјске теме — оно постаје огледало политичке одговорности. И у том огледалу, грађани све јасније виде ко је спреман да понесе тежину прошлости, а ко радије бира лакше теме садашњости.



















