U tišini rodne kuće u Čipuljiću nisu odzvanjale političke parole. Odzvanjala je bol jednog naroda.
Bol kolona koje su kretale u nepoznato, majki koje su poslednji put grlile svoju decu, staraca koji su u prašini traktora ostavljali kućne pragove i grobove predaka.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se iz doma svojih predaka rečima koje su mnoge ostavile bez daha i koje su pogodile pravo u srce svakoga ko pamti stradanja srpskog naroda.
„Prošlo je vreme kada smo se izvinjavali što su nam ubijali ljude“, poručio je Vučić, a te reči su zvučale kao krik svih onih čija su stradanja decenijama gurana u tišinu.
Govoreći iz kuće koja je preživela rat, razaranja i povratak, predsednik je podsetio da Srbija ne traži osvetu, ne poziva na nove sukobe i ne želi da bilo ko prolazi kroz strahote koje je srpski narod prolazio.
„Moramo da pokazujemo pijetet prema tuđim žrtvama, ali ako mi ne budemo poštovali svoje žrtve, neće nam ih niko drugi poštovati“, rekao je Vučić.
Posebno potresan trenutak bio je kada je govorio o Krajini i kolonama koje su zauvek obeležile srpsko pamćenje.
„Nazivali su nas kukavicama jer smo odlazili na traktorima. Nikada nisu rekli da je protiv jednog siromašnog naroda stajala čitava zapadna sila“, poručio je predsednik.
U tim rečima mnogi su prepoznali bol svojih porodica, dedova koji su umrli daleko od zavičaja, majki koje i danas čuvaju ključeve kuća u koje se nikada nisu vratile i dece koja su odrastala slušajući priče o selima koja više ne postoje.
Atmosfera je postala još teža kada je Vučić otkrio da su povodom njegovog dolaska preko puta porodične kuće istaknute ratne zastave BiH.
„Trebalo bi valjda da se tresem od straha i da napustim svoje ognjište“, rekao je, ne skrivajući gorčinu što i tri decenije posle rata postoje oni koji umesto mira biraju poruku podela i provokacija.
Ipak, uprkos svemu, njegova poruka nije bila poziv na mržnju, već na dostojanstvo.
„Mir je cilj broj jedan. Mir danas radi za nas“, naglasio je predsednik, ističući da Srbija svoju snagu mora da gradi kroz rad, ekonomiju, znanje, nove tehnologije i jedinstvo naroda.
Posebno je istakao da Srbi u Republici Srpskoj moraju da osećaju da pripadaju istom narodu, da uče iz istih udžbenika, čuvaju isti jezik i isto pismo, jer se nacionalno jedinstvo ne može oduzeti granicama.
Ali najsnažnija poruka večeri ostala je ona o sećanju.
„Ne da se svetimo, već da se ne stidimo svojih žrtava“, poručio je Vučić.
U Čipuljiću, pred kućom koja pamti i bol i povratak, te reči su zvučale kao zavet svima koji su izgubili dom, porodicu, zavičaj ili deo sebe u ratovima devedesetih.
Jer postoje rane koje vreme ne leči. Postoje fotografije koje se i posle trideset godina čuvaju u novčaniku. Postoje majke koje i dalje čekaju nestale sinove. Postoje prazne kuće u Krajini, Bosni i na Kosovu koje noću kao da još uvek čuvaju korake onih koji se nikada nisu vratili.
Zato poruka iz Čipuljića nije ostavila ravnodušnim ni one koji se slažu, ni one koji se ne slažu sa predsednikom Srbije. Ona je dotakla nešto dublje od politike – dotakla je uspomenu na stradanje, osećaj nepravde i potrebu da jedan narod konačno progovori o svojoj boli bez stida i bez ćutanja.
A kada jedan narod prestane da ćuti o svojim mrtvima, o svojim kolonama i o svojim ognjištima – tada njegovo sećanje postaje jače od svake granice, svake propagande i svakog pokušaja da mu se oduzme dostojanstvo.
