У тишини родне куће у Чипуљићу нису одзвањале политичке пароле. Одзвањала је бол једног народа.
Бол колона које су кретале у непознато, мајки које су последњи пут грлиле своју децу, стараца који су у прашини трактора остављали кућне прагове и гробове предака.
Председник Србије Александар Вучић обратио се из дома својих предака речима које су многе оставиле без даха и које су погодиле право у срце свакога ко памти страдања српског народа.
„Прошло је време када смо се извињавали што су нам убијали људе“, поручио је Вучић, а те речи су звучале као крик свих оних чија су страдања деценијама гурана у тишину.
Говорећи из куће која је преживела рат, разарања и повратак, председник је подсетио да Србија не тражи освету, не позива на нове сукобе и не жели да било ко пролази кроз страхоте које је српски народ пролазио.
„Морамо да показујемо пијетет према туђим жртвама, али ако ми не будемо поштовали своје жртве, неће нам их нико други поштовати“, рекао је Вучић.
Посебно потресан тренутак био је када је говорио о Крајини и колонама које су заувек обележиле српско памћење.
„Називали су нас кукавицама јер смо одлазили на тракторима. Никада нису рекли да је против једног сиромашног народа стајала читава западна сила“, поручио је председник.
У тим речима многи су препознали бол својих породица, дедова који су умрли далеко од завичаја, мајки које и данас чувају кључеве кућа у које се никада нису вратиле и деце која су одрастала слушајући приче о селима која више не постоје.
Атмосфера је постала још тежа када је Вучић открио да су поводом његовог доласка преко пута породичне куће истакнуте ратне заставе БиХ.
„Требало би ваљда да се тресем од страха и да напустим своје огњиште“, рекао је, не скривајући горчину што и три деценије после рата постоје они који уместо мира бирају поруку подела и провокација.
Ипак, упркос свему, његова порука није била позив на мржњу, већ на достојанство.
„Мир је циљ број један. Мир данас ради за нас“, нагласио је председник, истичући да Србија своју снагу мора да гради кроз рад, економију, знање, нове технологије и јединство народа.
Посебно је истакао да Срби у Републици Српској морају да осећају да припадају истом народу, да уче из истих уџбеника, чувају исти језик и исто писмо, јер се национално јединство не може одузети границама.
Али најснажнија порука вечери остала је она о сећању.
„Не да се светимо, већ да се не стидимо својих жртава“, поручио је Вучић.
У Чипуљићу, пред кућом која памти и бол и повратак, те речи су звучале као завет свима који су изгубили дом, породицу, завичај или део себе у ратовима деведесетих.
Јер постоје ране које време не лечи. Постоје фотографије које се и после тридесет година чувају у новчанику. Постоје мајке које и даље чекају нестале синове. Постоје празне куће у Крајини, Босни и на Косову које ноћу као да још увек чувају кораке оних који се никада нису вратили.
Зато порука из Чипуљића није оставила равнодушним ни оне који се слажу, ни оне који се не слажу са председником Србије. Она је дотакла нешто дубље од политике – дотакла је успомену на страдање, осећај неправде и потребу да један народ коначно проговори о својој боли без стида и без ћутања.
А када један народ престане да ћути о својим мртвима, о својим колонама и о својим огњиштима – тада његово сећање постаје јаче од сваке границе, сваке пропаганде и сваког покушаја да му се одузме достојанство.
