Свети владика Николај Велимировић остаје једна од најзначајнијих духовних личности српске историје, чије дело и данас има снажан утицај.
Свети владика Николај Охридски и Жички заузима посебно место у српској духовној и културној историји као личност која је у турбулентним деценијама прве половине 20. века спајала дубоку веру, образовање и националну свест. Његов живот и рад представљају сведочанство о снази духовног позива и утицају који један човек може имати на читав народ.
Рођен 1880. године у селу Лелић, као Никола Велимировић, рано је показао изузетну интелектуалну даровитост. Образовао се у Србији и иностранству, где је стекао високо академско образовање и докторску титулу. Замонашио се 1909. године, чиме почиње његов потпуно нови живот посвећен цркви, духовности и народу.
Током Првог светског рата обављао је важне дипломатске мисије у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама, где је говорио о страдању српског народа и настојао да придобије подршку савезника. Његове беседе остављале су снажан утисак и доприносиле бољем разумевању положаја Србије у свету.
Као епископ, најпре жички, а потом охридски, активно је радио на обнови духовног живота, подизању храмова и јачању верског образовања. Посебно се везује за богомољачки покрет, који је окупљао велики број верника и доприносио оживљавању црквеног живота у народу.
Током Другог светског рата доживљава тешка страдања, укључујући интернацију у логор Дахау, а након рата живот наставља у емиграцији, највише у Сједињеним Државама, где је предавао и духовно деловао. Упокојио се 1956. године, оставивши за собом богато богословско, књижевно и духовно наслеђе које и данас представља један од стубова српске духовности.
