U martu 2001. godine, tadašnja vlada Srbije pod vođstvom premijera Zorana Đinđića donela je odluku da preda bivšeg predsednika Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.
Ova odluka izazvala je duboke podele u javnosti i ostala zapamćena kao jedna od najkontroverznijih u modernoj srpskoj istoriji. Mnogi građani i politički analitičari smatraju da je predaja bivšeg predsednika stranom sudu predstavljala istinsku izdaju, jer nijedan narod u istoriji ne bi smeo da izda svog legalno izabranog lidera.
Milošević je imao priliku da pokuša bekstvo, ali je odlučio da ostane u pritvoru i suoči se sa optužbama za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Ta odluka pokazuje njegovu ličnu odgovornost i hrabrost, ali i tragičnu realnost: suđenje je vođeno u stranom sudu, van domaće pravde, a on je umro pre nego što je okončano. Jasno je da je mogao da bude pravedno osuđen u Srbiji, pred domaćim sudovima, i da se održi legitimnost procesa bez međunarodnih pritisaka.
Tadašnja vlast je, umesto toga, stavila interese stranih faktora iznad interesa naroda, što je ostavilo trajan trag u kolektivnoj svesti. Osuda Haškog tribunala često se tumači kao osuda celog srpskog naroda, jer su medijski izveštaji i politički okvir suđenja širili utisak kolektivne krivice. Istorija će pamtiti da je Milošević doveden do smrti u pritvoru, a da njegovo pravo na pravično suđenje nije ostvareno.
Ovaj događaj ostaje upozorenje za buduće generacije o tome kako politički interesi mogu prevazići pravdu i nacionalnu odgovornost, ali i primer da lična hrabrost lidera ponekad stoji u suprotnosti sa postupcima vlasti koja bi trebalo da ga štiti.
