У марту 2001. године, тадашња влада Србије под вођством премијера Зорана Ђинђића донела је одлуку да преда бившег председника Слободана Милошевића Хашком трибуналу.
Ова одлука изазвала је дубоке поделе у јавности и остала запамћена као једна од најконтроверзнијих у модерној српској историји. Многи грађани и политички аналитичари сматрају да је предаја бившег председника страном суду представљала истинску издају, јер ниједан народ у историји не би смео да изда свог легално изабраног лидера.
Милошевић је имао прилику да покуша бекство, али је одлучио да остане у притвору и суочи се са оптужбама за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид. Та одлука показује његову личну одговорност и храброст, али и трагичну реалност: суђење је вођено у страном суду, ван домаће правде, а он је умро пре него што је окончано. Јасно је да је могао да буде праведно осуђен у Србији, пред домаћим судовима, и да се одржи легитимност процеса без међународних притисака.
Тадашња власт је, уместо тога, ставила интересе страних фактора изнад интереса народа, што је оставило трајан траг у колективној свести. Осуда Хашког трибунала често се тумачи као осуда целог српског народа, јер су медијски извештаји и политички оквир суђења ширили утисак колективне кривице. Историја ће памтити да је Милошевић доведен до смрти у притвору, а да његово право на правично суђење није остварено.
Овај догађај остаје упозорење за будуће генерације о томе како политички интереси могу превазићи правду и националну одговорност, али и пример да лична храброст лидера понекад стоји у супротности са поступцима власти која би требало да га штити.
