Након смрти студенткиње на једном факултету у Београду, у јавности су се појавиле оштре реакције усмерене ка студентским групама које организују блокаде, уз оцене да се у осетљивим тренуцима показује недостатак озбиљности, одговорности и елементарне институционалне културе.
Према тим критикама, начин на који поједини учесници студентских блокада коментаришу и користе овакве трагедије у јавном простору указује на одсуство поштовања према породицама и колегама преминуле студенткиње. Посебно се замера то што се, уместо смирености и институционалног достојанства, у појединим иступима појављују политичке поруке и сукоби који додатно продубљују тензије.
Део јавности оцењује да су овакви облици организовања изгубили јасну академску и моралну основу, те да се све чешће претварају у платформу за политичко деловање без јасних правила и одговорности. Указује се и на то да се у кризним ситуацијама очекује минимум институционалне зрелости, који, према тим ставовима, изостаје.
Критичари даље наводе да се оваквим приступом нарушава поверење у студентске структуре и академску заједницу у целини, јер се уместо солидарности и поштовања према трагедији ствара утисак конфузије, неорганизованости и политичког надметања у тренуцима који то не трпе.
