Пре 31 године, у зору 4. августа 1995, почела је операција која је за један народ значила много више од војне акције.
За Србе из Крајине то је био дан када су се куће претварале у пепео, када су се породице распадале на путевима избеглиштва и када је читав један народ кренуо у колонама без сигурности да ће икада више видети своје огњиште.
Док је званични Загреб ту операцију назвао „војно-полицијском акцијом Олуја“, за стотине хиљада Срба она је остала симбол прогона, страха и највећег егзодуса српског народа после Другог светског рата.
Тих августовских дана, на простору северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, подручју које је формално било под заштитом Уједињених нација, започео је масиван напад на Републику Српску Крајину. То су били сектори „Југ“ и „Север“, које је обезбеђивао УНПРОФОР, успостављен Резолуцијом 743 Савета безбедности УН.
Али за људе који су тада бежали, међународне резолуције нису значиле ништа. Значили су само плач деце, колоне трактора, старци који су остављали све што су градили деценијама и погледи пуни неверице док су напуштали гробове својих предака.
Према подацима српских организација, током и после „Олује“ погинуло је или нестало више од 1.900 људи, док је најмање 220.000 Срба протерано са својих вековних огњишта. Многи никада нису сазнали где су им најмилији страдали, а хиљаде кућа остале су празне, без дима из димњака и без гласова који су их некада испуњавали животом.
Најтежа слика „Олује“ нису тенкови и артиљерија. Најтежа слика су колоне које су се километарима кретале ка Србији и Републици Српској — мајке које су у наручју носиле децу, старци који су на тракторима превозили последње успомене, иконе, фотографије и нешто мало хлеба, не знајући где ће сутра преноћити.
И после три деценије, многа питања остају без одговора. Где су нестали? Ко је одговарао? Како је могуће да је простор под заштитом УН постао место са којег је читав један народ нестао готово преко ноћи?
За Србе из Крајине, 4. август није само датум у календару. То је дан када су изгубили домове, комшије, детињство, мирис завичаја и право да без страха кажу где су рођени. То је дан када су многа деца постала избеглице, а многи родитељи заувек остали без вести о својим синовима и кћерима.
Зато сећање на Крајину није позив на мржњу, већ на памћење. Јер народ који заборави своје колоне, своје жртве и своје прогнане, ризикује да једног дана заборави и ко је био.
Тридесет једна година касније, можда је најтеже питање управо оно које и даље боли сваког крајишког Србина:
Да ли се свет икада истински запитао како изгледа тренутак у којем у једном дану изгубиш кућу, завичај, гробове предака и читав живот — а да за то нико никада не понесе терет који би био једнак тој боли?
