Pre 31 godine, u zoru 4. avgusta 1995, počela je operacija koja je za jedan narod značila mnogo više od vojne akcije.
Za Srbe iz Krajine to je bio dan kada su se kuće pretvarale u pepeo, kada su se porodice raspadale na putevima izbeglištva i kada je čitav jedan narod krenuo u kolonama bez sigurnosti da će ikada više videti svoje ognjište.
Dok je zvanični Zagreb tu operaciju nazvao „vojno-policijskom akcijom Oluja“, za stotine hiljada Srba ona je ostala simbol progona, straha i najvećeg egzodusa srpskog naroda posle Drugog svetskog rata.
Tih avgustovskih dana, na prostoru severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije, području koje je formalno bilo pod zaštitom Ujedinjenih nacija, započeo je masivan napad na Republiku Srpsku Krajinu. To su bili sektori „Jug“ i „Sever“, koje je obezbeđivao UNPROFOR, uspostavljen Rezolucijom 743 Saveta bezbednosti UN.
Ali za ljude koji su tada bežali, međunarodne rezolucije nisu značile ništa. Značili su samo plač dece, kolone traktora, starci koji su ostavljali sve što su gradili decenijama i pogledi puni neverice dok su napuštali grobove svojih predaka.
Prema podacima srpskih organizacija, tokom i posle „Oluje“ poginulo je ili nestalo više od 1.900 ljudi, dok je najmanje 220.000 Srba proterano sa svojih vekovnih ognjišta. Mnogi nikada nisu saznali gde su im najmiliji stradali, a hiljade kuća ostale su prazne, bez dima iz dimnjaka i bez glasova koji su ih nekada ispunjavali životom.
Najteža slika „Oluje“ nisu tenkovi i artiljerija. Najteža slika su kolone koje su se kilometarima kretale ka Srbiji i Republici Srpskoj — majke koje su u naručju nosile decu, starci koji su na traktorima prevozili poslednje uspomene, ikone, fotografije i nešto malo hleba, ne znajući gde će sutra prenoćiti.
I posle tri decenije, mnoga pitanja ostaju bez odgovora. Gde su nestali? Ko je odgovarao? Kako je moguće da je prostor pod zaštitom UN postao mesto sa kojeg je čitav jedan narod nestao gotovo preko noći?
Za Srbe iz Krajine, 4. avgust nije samo datum u kalendaru. To je dan kada su izgubili domove, komšije, detinjstvo, miris zavičaja i pravo da bez straha kažu gde su rođeni. To je dan kada su mnoga deca postala izbeglice, a mnogi roditelji zauvek ostali bez vesti o svojim sinovima i kćerima.
Zato sećanje na Krajinu nije poziv na mržnju, već na pamćenje. Jer narod koji zaboravi svoje kolone, svoje žrtve i svoje prognane, rizikuje da jednog dana zaboravi i ko je bio.
Trideset jedna godina kasnije, možda je najteže pitanje upravo ono koje i dalje boli svakog krajiškog Srbina:
Da li se svet ikada istinski zapitao kako izgleda trenutak u kojem u jednom danu izgubiš kuću, zavičaj, grobove predaka i čitav život — a da za to niko nikada ne ponese teret koji bi bio jednak toj boli?
