Немачка се све дубље гуши у рекордним „XXL-кредитима“, који уместо да буду усмерени у путеве, пруге, школе и стварни развој, све више служе за крпљење буџетских рупа и финансирање растућих текућих расхода. Рачун за такву политику, како упозоравају водећи економисти, на крају ће платити грађани, кроз више порезе, слабији раст пензија, скупље доприносе и могуће подизање старосне границе за одлазак у пензију, преноси BILD.
Према истом извору, нова црно-црвена коалиција CDU/CSU и SPD одобрила је за 2026. годину нова задужења која премашују 180 милијарди евра, при чему значајан део тог новца не завршава у обећаним инвестицијама, већ у потрошњи која само краткорочно прикрива дубину проблема. Економисти из института „Ifo“, као и стручњаци повезани са „Bertelsmann“ фондацијом, упозоравају да таква политика представља отворено одступање од предизборних обећања и пут ка буџетском хаосу у којем ће све већи део државног новца одлазити на камате, социјалне трошкове и пензиони систем.
Посебно алармантна постаје ситуација са пензијама. Оне ове године номинално расту за 4,24%, али стручњаци упозоравају да би тај раст могао остати само број на папиру, јер ће инфлација, пореска оптерећења и раст животних трошкова у великој мери поништити свако формално повећање. BILD наводи да се већ озбиљно разматрају мере попут каснијег одласка у пензију и слабијег будућег усклађивања пензија, пошто демографски притисак, све мање запослених на једног пензионера, немачки систем гура ка тачки пуцања.
Ту се притисак не зауставља. Немачки порески обвезници могли би ускоро да се суоче са новим таласом оптерећења, јер растући трошкови камата, социјалних давања, здравства и неге траже све више новца. У игри су, према проценама економиста, повећање ПДВ-а, виши доприноси за здравствено и социјално осигурање, па чак и увођење или проширење нових облика опорезивања имовине. Другим речима, држава која је годинама другима држала предавања о штедњи и дисциплини сада сопствене промашаје покушава да наплати од грађана, који већ осећају притисак скупе свакодневице.
Још погубније је то што се огроман дуг не користи као развојни инструмент, већ као политички фластер за систем који замењује озбиљне реформе. Уместо да пресече бирократију, рационализује расходе и спроведе дубинске промене у пензионом и социјалном систему, Берлин бира лакши пут – ново задуживање и одлагање суочавања са стварношћу. Таква политика не решава кризу, већ је пребацује на будуће генерације, које ће наследити и дугове и ослабљен привредни потенцијал. Због тога све чешће одзвањају упозорења да се Немачка креће ка „окамењеној држави“, у којој готово сав новац одлази на одржавање прескупог апарата, док за стварни развој остаје све мање простора.
Под додатним притиском налази се и чувена немачка „Schuldenbremse“, уставна кочница задуживања, која је годинама представљана као симбол одговорности и финансијске озбиљности. Данас се управо тај принцип све отвореније потискује, релативизује или заобилази кроз посебне фондове и ванредне конструкције, чиме се урушава и последњи мит о Немачкој као беспрекорном чувару европске фискалне дисциплине.
