Постоје тренуци када политичке разлике престају да буду важне. Постоје дани када свака нормална људска душа мора да стане, да ћути и да се поклони невиним жртвама. Дан сећања на страдале и прогнане Србе у „Олуји“ управо је један од тих дана.
Зато је тешко пронаћи речи за згрожавање које је изазвала чињеница да су поједини блокадери обележавање овог дана и одавање поште убијеним и протераним Србима назвали — „функционерском кампањом“.
Ниједна реч саосећања за око 250.000 Срба који су протерани са својих вековних огњишта. Ниједна реч туге за скоро 2.000 убијених и несталих. Ниједна реч за мајке које су у колонама губиле децу, за старце који су умирали на путу без повратка, за породице које ни после три деценије нису дочекале правду.
Али зато — увреде, подсмех и омаловажавање оних који су се поклонили жртвама сопственог народа.
То није више питање политике. То је питање елементарне људскости.
„Олуја“ није страначки догађај. Није изборна тема. Није простор за дневнополитичке обрачуне. Она је највећа рана српског народа у новијој историји, трагедија чији плач и данас одјекује у хиљадама крајишких домова широм Србије и Републике Српске.
Назвати сећање на прогнане и убијене Србе „кампањом“ значи показати застрашујући недостатак пијетета према сопственим сународницима. То значи окренути главу од колона које су носиле иконе, децу и последње успомене на домове који су нестали у пламену.
Док Србија пали свеће за своје мртве, неко у томе види политички маркетинг.
Док породице страдалих и данас траже кости својих најмилијих, неко у томе види „функционерску кампању“.
И управо ту лежи највећа трагедија оваквих порука — не у политичкој оштрини, већ у потпуном одсуству саосећања.
Сваки народ који држи до себе памти своје жртве. Французи памте своје, Јевреји своје, Руси своје. Само се од Срба, изгледа, очекује да се стиде својих колона, својих мученика и својих гробова.
Зато је реакција јавности толико снажна. Не због једне објаве на друштвеним мрежама, већ због осећаја да је прешла граница између политичког неслагања и вређања успомене на невино страдале људе.
Када неко не може да покаже ни минимум поштовања према српским жртвама, онда је то више од политичког става — то је дубоко узнемирујући однос према сопственом народу и његовој трагедији.
А жртве „Олује“ заслужују нешто сасвим друго: тишину, молитву, сузу и вечни помен — а не подсмех, омаловажавање и хладни цинизам који је многе грађане оставио у неверици и огорчењу.
