Na mestu gde se nisu pamtile samo godine, već i rane srpskog naroda, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslao je iz Mrkonjić Grada poruku koja je odjeknula snažno.
Na mestu gde se nisu pamtile samo godine, već i rane srpskog naroda, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslao je iz Mrkonjić Grada poruku koja je odjeknula snažno, bolno i uznemirujuće — poruku o miru koji mora da se čuva, ali i o vremenu u kojem Srbija više ne sme da bude ni slaba, ni ponižena, ni naivna.
Obraćajući se na centralnom komemorativnom skupu povodom Dana sećanja na stradale u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“, Vučić je poručio da je za Srbiju i Srbe u ovom trenutku najvažnije očuvanje mira, stabilnosti i disciplinovano poštovanje nacionalnih interesa.
Ali reči koje su najsnažnije pogodile mnoge bile su one u kojima je govorio o snazi Srbije i vremenu koje se, kako je istakao, nepovratno promenilo.
„Brže napredujemo od ostalih, brže nam raste ekonomija, industrija, rastemo u svakom smislu. Čak i u vojnom smislu najbrže rastemo, iako se nadamo da nikada nećemo morati da koristimo vojsku, osim ako bismo bili primorani da branimo svoju zemlju“, poručio je predsednik.
U Mrkonjić Gradu, pred ljudima koji pamte kolone Krajine, traktore natovarene dečjim igračkama, ikonama i poslednjim uspomenama na domove koji su ostali iza njih, ove reči nisu zvučale kao obična politička poruka. Zvučale su kao zakletva da se vreme bespomoćnosti više nikada ne sme ponoviti.
Posebno snažan odjek izazvala je njegova rečenica da je na više mesta čuo kako neki „čekaju drugo poluvreme“.
I upravo tu je atmosfera postala najteža.
Kao da je iz Mrkonjić Grada stigla opomena svima koji misle da će Srbija ponovo ćutati, trpeti i čekati da drugi odlučuju o njenoj sudbini.
„Mir je naš izbor, ali mir nije isto što i zaborav. Mir nije isto što i odricanje od sopstvenog dostojanstva“, suština je poruke koja je večeras ostala da odjekuje među okupljenima.
Dok su se čitala imena stradalih i dok su se mnogi prisećali avgusta 1995. godine, u vazduhu se osećalo nešto mnogo dublje od politike — osećaj da narod koji je jednom izgubio svoje domove ima pravo da danas traži poštovanje, sigurnost i snagu da mu se takva tragedija više nikada ne ponovi.
„Vreme i mir rade za nas“, poručio je Vučić, naglašavajući da Srbija svoju budućnost gradi radom, ekonomijom, industrijom i jačanjem države, a ne sukobima i mržnjom.
Ali upravo zato što želi mir, Srbija, kako je poručeno, mora da bude dovoljno snažna da nikome ne padne na pamet da ponovo isprobava njenu slabost.
U Mrkonjić Gradu nisu odjekivale samo reči predsednika Srbije. Odjekivala je uspomena na prognane, na nestale, na majke koje i posle 31 godine čuvaju ključeve kuća u koje se nikada nisu vratile.
I zato ova poruka nikoga nije ostavila ravnodušnim.
Jer kada se na mestu sećanja na „Oluju“ govori o miru, snazi i nacionalnom dostojanstvu, to nije samo politički govor. To je podsetnik da narod koji pamti svoje kolone, svoje mrtve i svoje ognjište više nikada ne želi da bude narod kome će drugi pisati istoriju.
A iz Mrkonjić Grada je odjeknulo upravo to — Srbija želi mir više od svega, ali mir koji se čuva snagom, jedinstvom i ponosom naroda koji je previše puta u istoriji plaćao cenu tuđe sile i tuđih odluka.
