На месту где се нису памтиле само године, већ и ране српског народа, председник Србије Александар Вучић послао је из Мркоњић Града поруку која је одјекнула снажно.
На месту где се нису памтиле само године, већ и ране српског народа, председник Србије Александар Вучић послао је из Мркоњић Града поруку која је одјекнула снажно, болно и узнемирујуће — поруку о миру који мора да се чува, али и о времену у којем Србија више не сме да буде ни слаба, ни понижена, ни наивна.
Обраћајући се на централном комеморативном скупу поводом Дана сећања на страдале у хрватској војној акцији „Олуја“, Вучић је поручио да је за Србију и Србе у овом тренутку најважније очување мира, стабилности и дисциплиновано поштовање националних интереса.
Али речи које су најснажније погодиле многе биле су оне у којима је говорио о снази Србије и времену које се, како је истакао, неповратно променило.
„Брже напредујемо од осталих, брже нам расте економија, индустрија, растемо у сваком смислу. Чак и у војном смислу најбрже растемо, иако се надамо да никада нећемо морати да користимо војску, осим ако бисмо били приморани да бранимо своју земљу“, поручио је председник.
У Мркоњић Граду, пред људима који памте колоне Крајине, тракторе натоварене дечјим играчкама, иконама и последњим успоменама на домове који су остали иза њих, ове речи нису звучале као обична политичка порука. Звучале су као заклетва да се време беспомоћности више никада не сме поновити.
Посебно снажан одјек изазвала је његова реченица да је на више места чуо како неки „чекају друго полувреме“.
И управо ту је атмосфера постала најтежа.
Као да је из Мркоњић Града стигла опомена свима који мисле да ће Србија поново ћутати, трпети и чекати да други одлучују о њеној судбини.
„Мир је наш избор, али мир није исто што и заборав. Мир није исто што и одрицање од сопственог достојанства“, суштина је поруке која је вечерас остала да одјекује међу окупљенима.
Док су се читала имена страдалих и док су се многи присећали августа 1995. године, у ваздуху се осећало нешто много дубље од политике — осећај да народ који је једном изгубио своје домове има право да данас тражи поштовање, сигурност и снагу да му се таква трагедија више никада не понови.
„Време и мир раде за нас“, поручио је Вучић, наглашавајући да Србија своју будућност гради радом, економијом, индустријом и јачањем државе, а не сукобима и мржњом.
Али управо зато што жели мир, Србија, како је поручено, мора да буде довољно снажна да никоме не падне на памет да поново испробава њену слабост.
У Мркоњић Граду нису одјекивале само речи председника Србије. Одјекивала је успомена на прогнане, на нестале, на мајке које и после 31 године чувају кључеве кућа у које се никада нису вратиле.
И зато ова порука никога није оставила равнодушним.
Јер када се на месту сећања на „Олују“ говори о миру, снази и националном достојанству, то није само политички говор. То је подсетник да народ који памти своје колоне, своје мртве и своје огњиште више никада не жели да буде народ коме ће други писати историју.
А из Мркоњић Града је одјекнуло управо то — Србија жели мир више од свега, али мир који се чува снагом, јединством и поносом народа који је превише пута у историји плаћао цену туђе силе и туђих одлука.
