У тишини Мркоњић Града, док су се над именима страдалих надвијале успомене на август 1995. године, речи патријарха српског Порфирија нису биле само беседа.
Биле су молитва, опомена и загрљај читавом српском народу који већ 31 годину носи ожиљке „Олује“.
На централном комеморативном скупу поводом Дана сећања на страдале у хрватској војној акцији „Олуја“, патријарх је поручио да истина не може бити избрисана временом и да је света обавеза свих нас да памтимо мученике и страдалнике из српског рода.
„Истина увек остаје истина“, поручио је патријарх, а те речи су у тишини комеморације звучале као звон са старих крајишких цркава које и данас чувају сећање на прогнане.
Посебно потресан био је његов позив да сећање на страдање не буде повод за нову мржњу, већ пут који ће Србе приближити једне другима као браћу и сестре, као јединствен народ повезан истом вером, истим сузама и истом историјом.
„Осећам дужност да са трона Светог Саве позовем све његове духовне потомке да не дозволе да их уместо љубави према ближњем обузме мржња“, поручио је патријарх Порфирије.
У тренутку када су многи у публици мислима били уз колоне Крајишника, уз напуштене куће, празна дворишта и гробове предака који су остали иза њих, ове речи су погодиле дубље од сваке политичке поруке.
Патријарх је подсетио да су Срби Крајишници, када су остајали без домова и завичаја, носили у себи нешто што им нико није могао одузети — веру да их Господ није оставио и наду да зло нема последњу реч.
То није била само успомена на прошлост. То је био подсетник да су у тракторским колонама, поред неколико торби и дечјих играчака, људи носили иконе, крсне славе, молитвенике и веру да ће их Бог и њихови свети заштитници једнога дана вратити достојанству и миру.
Док су се у Мркоњић Граду читала имена страдалих, многи су у речима патријарха препознали нешто што превазилази историју и политику — позив да се бол не претвори у мржњу, већ у завет да се народ не дели, не заборавља и не одриче својих страдалника.
„Да се у духу хришћанске и православне саборности издигнемо изнад подела и раздора“, поручио је патријарх, подсећајући да су управо поделе највећа рана сваког народа који је већ довољно страдао.
У времену када су Срби често расути по различитим државама, градовима и континентима, порука из Мркоњић Града звучала је као духовни позив на сабирање — да нас сећање на страдале не раздваја, већ окупља око исте вере, истог језика и истог памћења.
И можда су управо најснажније биле оне неизговорене слике које су пратиле патријархове речи: мајка која у избегличком кампу пали свећу за несталог сина, старац који у туђини чува шаку земље из Крајине и дете које је одрастало слушајући приче о дому који никада није видело.
Зато вечерашња беседа није била само сећање на „Олују“. Била је позив да се српски народ врати један другом, да чува своје мученике, своје светиње и своје братство.
Јер народ који заборави своје страдалнике губи памћење, а народ који дозволи да га бол подели губи душу. А из Мркоњић Града вечерас је стигла порука која одјекује дубље од сваке политике: да су љубав, вера, сећање и братска слога једини пут којим један народ може да прође кроз своја највећа страдања, а да не изгуби ни своје достојанство, ни своју душу, ни своју наду.
