Постоје датуми који не пролазе. Постоје ране које ни време не може да избрише. А постоје и колоне које су толико дубоко урезане у колективно памћење српског народа да се њихов плач чује и после више од три деценије.
Крајем прошлог века српски народ је доживео једно од најтрагичнијих страдања у својој новијој историји. Хиљаде породица кренуле су у неизвесност, остављајући за собом куће, њиве, цркве, гробове предака и читав један живот. Колоне избеглица нису носиле само ствари — носиле су иконе, крсне славе, породичне фотографије и наду да ће једног дана правда проговорити.
И управо зато данас, више него икада, српски народ мора да зна да није без ослонца, да није без корена и да није без свог државног окриља. Србија и Република Српска нису само политички простори — за многе Србе оне представљају уточиште, наду и доказ да народ који има своје институције, свој језик, своје писмо и своје светиње никада не сме дозволити да му се понови судбина прогнаних колона.
Сећање на 1.904 српске жртве погрома у „Олуји“ није само историјска обавеза. То је завет да имена страдалих не остану затрпана тишином и да се бол њихових породица никада не релативизује. Иза сваког броја стоји један живот, једна мајка која је чекала сина, једно дете које је изгубило оца, један дом који је остао празан.
После више од тридесет година, туга није нестала. Она живи у очима Крајишника који и данас чувају кључеве кућа у које се никада нису вратили, у сећањима на мирис завичаја, на звона цркава које су остале иза њих и на гробове предака које нису могли ни да оплачују како доликује.
Али из те боли израсла је и снажна свест о значају националног јединства. Народ који је искусио прогон зна колико је важно имати државу која га не заборавља, институције које чувају његово памћење и народно јединство које не може да се избрише границама.
Србија и Република Српска данас за многе Србе представљају две светле тачке истог националног бића — две куће истог народа, повезане истим језиком, истом вером, истим писмом и истим сећањем на страдање.
То не значи позив на мржњу или нове сукобе. Напротив. Највећа победа после сваког страдања јесте способност народа да сачува своје достојанство, да памти своје жртве и да из трагедије изнесе поуку да слобода, мир и државност немају цену.
Народ који заборави своје колоне ризикује да изгуби и део своје душе. Народ који заборави своје мученике ризикује да изгуби и своје памћење. А народ који не чува своје државе ризикује да поново остане без заштите онда када му је она најпотребнија.
Зато сећање на прогнане Крајишнике није само сећање на прошлост. То је опомена будућности. Да се више никада не понови егзодус, да српска огњишта више никада не остану без дечјег смеха и да српски народ, ма где живео, увек зна да има где да припада, коме да се врати и коме да верује.
Јер само народ који чува своје светиње, своје жртве, своје јединство и своје државе може да прође кроз највећа историјска страдања, а да не изгуби ни своје име, ни своју веру, ни своју наду.
