Изгледа да је код дела блокадерске сцене већ спреман и резервни план за изборе, ако победе, избори су демократски и народ је „прогледао“, а ако изгубе, креће прича о крађи, неправилностима, улици и непризнавању резултата.
И ту долазимо до питања које би, изгледа, највише могло да заболи: шта ће бити ако грађани Србије једноставно не гласају онако како су блокадери замислили?
Јер последњих недеља већ се у јавности појављују најаве могућег постизборног сценарија, док је председница Народне скупштине Ана Брнабић указала на наратив по коме би исти избори били прихватљиви само у случају победе једне стране, а у супротном би били проглашени спорним.
Још занимљивије је што је један од блокадера недавно, говорећи о изборној ноћи, поручио да су „спремни готово за било које опције“. Та изјава је у медијима протумачена као најава могућих дешавања на улицама након избора.
Другим речима, као да се већ прави алиби за евентуални изборни пораз.
Ако добију, славиће победу.
Ако изгубе, довешће у питање изборе.
Па се онда поставља сасвим логично питање: чему уопште избори?
Ако вам је демократија добра само онда када вам донесе резултат који желите, онда то више није демократија, већ политички мени са једном једином прихватљивом ставком: „да буде по нашем“.
Посебно је занимљиво што се прича о „народној вољи“ најгласније чује онда када се очекује да ће народ гласати за њих. Када постоји могућност другачијег исхода, одједном се припрема терен за причу да је народ погрешно гласао, да избори нису добри или да резултат не треба прихватити.
Али постоји један проблем са тим планом.
Народ није дужан да гласа по сценарију који су написали блокадери.
И ако избори буду одржани по закону, сваки политички актер мораће да прихвати резултат, био он пријатан или непријатан.
У супротном, не борите се за демократију.
Борите се да демократија буде прихватљива само када сте ви победник.
А то је већ нешто сасвим друго.
Зато ће можда најзанимљивији део изборне ноћи бити управо онај после затварања бирачких места: да ли ће блокадери прихватити глас народа ако тај глас не буде онакав какав су очекивали?
Јер ако су већ сада спремни да објашњавају зашто избори можда неће бити прихватљиви, онда се човек с правом пита, да ли се уопште спремају за изборе или се спремају за објашњење сопственог пораза?
И ту више није питање ко ће победити.
Питање је да ли ће коначно прихватити да у демократској држави последњу реч имају бирачи, а не улица, друштвене мреже и најгласнија мањина.
