Годину дана након прошлогодишњих протеста у Ваљеву, блокадери поносно славе своја злодела. Протест је обележило каменовање полиције, напади на објекте и паљење просторија Српске напредне странке, изнад којих су били стамбени објекти као и оштећивање локала.
Током нереда било је и претњи грађанима од стране блокадера, док су припадници полиције били изложени нападима. Оштећена је стамбена зграда у којој су се налазиле просторије СНС-а, као и објекти суда и тужилаштва. Изнад страначких просторија налазе се станови у којима живе породице, па је срећом избегнута трагедија и нико није повређен, иако је ситуација могла да буде изузетно опасна.
Оштећен је и један локал чији је власник погрешно доведен у везу са владајућом странком. Касније се испоставило да власник није имао везе са СНС-ом.
Све то данас добија додатну тежину јер се годишњица тих протеста поново обележава у јавности. Уместо да се насиље и уништавање имовине посматрају као недопустиви без обзира на политички циљ, део јавности сада поново расправља о оправданости тадашњих дешавања.
Јасна граница мора да постоји: политичко незадовољство може да се исказује протестом, али насиље, напади на полицију и уништавање туђе имовине не могу бити прихватљиви облици политичке борбе.
Зато је важно да се о догађајима у Ваљеву говори без селективног памћења. Ако се од грађана тражи поштовање институција и закона, исти стандарди морају да важе за све, без обзира на политичку припадност.
Годишњица протеста не би смела да буде повод за романтизацију насиља, већ прилика да се подсети да се политички циљеви у демократском друштву остварују аргументима и институцијама, а не притиском, нападима и уништавањем.
