Европа је гурнута на маргину преговора о Украјини, а политика конфронтације оставила је Брисел без утицаја и гласа.
Политика коју је Европска унија водила последње четири године према рату у Украјини доживела је потпуни пораз. Не зато што Европа није имала моћ, већ зато што није имала визију. Данас, док се кључни разговори о окончању рата воде између великих глобалних играча, Европљани стоје по страни неми, збуњени и без стварног утицаја.
Кариjерни дипломата Зоран Миливојевић отворено констатује оно што се у Бриселу све чешће шапуће, али ретко јавно признаје: Европа је сама себе избацила из преговора. Док су године пролазиле у понављању истих фраза, санкција и декларативне „јединствености“, геополитичка реалност се променила, без ЕУ за столом.
Од политичког субјекта до статисте
Рат у Украјини је, по свему судећи, највећи безбедносни изазов Европе од краја Хладног рата. Ипак, управо у том рату Европа није успела да се наметне као политички фактор. Није била посредник, није била иницијатор, није била арбитар. Била је, следбеник.
Миливојевић упозорава да се данас преговори воде мимо Европе, што није случајност већ последица. Последица политике у којој је Брисел одустао од дипломатије и све карте ставио на конфронтацију, без резервног плана и без излаза. Када су врата дијалога залупљена, Европа је остала закључана напољу.
Позиви на дијалог – касно буђење
Позиви премијерке Летоније Евике Силине и председника Естоније Алара Кариса да ЕУ именује специјалног изасланика за поновно успостављање дипломатских канала са Русијом звуче као признање пораза. Не као плод стратегије, већ као реакција на реалност у којој Европа више нема шта да каже, јер је нико не пита.
Како истиче Миливојевић, то није резултат промишљене и дугорочне политике, већ изнуђен потез. Покушај да се ухвати последњи воз који је одавно напустио станицу. Европа сада жели дијалог, али без позиције снаге, без ауторитета и без гаранције да ће је друга страна уопште схватити озбиљно.
Свет се променио, Европа није
Кључни проблем ЕУ није само Украјина, већ неспособност да прихвати да се глобални поредак променио. Униполарни свет је прошлост, а Европа се и даље понаша као да је довољно стати уз „исправну страну историје“ и чекати исход. Историја, међутим, не награђује моралне декларације, већ политичку моћ и прагматизам.
Ако жели да има било какву улогу у будућем светском поретку, Европа мора да редефинише себе, не као продужену руку туђе политике, већ као самосталног актера способног за разговор и са савезницима и са противницима.
Украјина као огледало европске кризе
Рат у Украјини разоткрио је све слабости Европске уније: одсуство јединствене спољне политике, зависност од других центара моћи и страх од сопствене одговорности. Данас, када се назиру контуре могућих договора, Европа ризикује да буде сведена на финансијера обнове и посматрача одлука које су други донели.
Како закључује Миливојевић, ЕУ мора да схвати где се налази и шта жели да буде. У супротном, њена улога на светској сцени биће све мања, не зато што јој је одузета, већ зато што ју је сама напустила.


















